Žena iz Rožaja spaja tradiciju, modu i umjetnost kako bi započela novi posao.
Igbala Murić (49) živi u malom pograničnom gradu Rožaje u Crnoj Gori. Od djetinjstva uživala je u šivenju tradicionalnih tkanina kao što su posteljina, odjeća i salvete. Još kao srednjoškolka već je odlučila da će se u životu time baviti. U dogovoru sa roditeljima, upisala se u srednju tekstilnu strukovnu školu.
Kasnije u životu radila je kao krojačica u kompanijama u Crnoj Gori i Turskoj, ali ovaj posao nije podrazumijevao tradicionalne vještine. „Nedostajao mi je rad na našoj tradicionalnoj odjeći i drugim materijalima. Naša tradicionalna odeća je jedinstvena i lijepa, a ona je i naše kulturno nasljeđe“, kaže Igbala.
Uvijek je željela da učini nešto u pogledu očuvanja nasljeđa rada na tkanini. Njena ideja bila je da započne sopstveni posao koji bi se specijalizovao za proizvodnju tradicionalne odjeće njenog kraja. Ali za to joj je bila potrebna finansijska podrška i znanje kako da započne i vodi posao. Godine su prolazile, ali nije bila u stanju da pokrene ništa održivo.
„Naša tradicionalna odjeća je jedinstvena i lijepa, a ona je i naše kulturno nasljeđe“
Pronalaženje prave podrške
Godine 2019. Igbala je čula za projekat Zanatlija (Craftsman) finansiran u okviru IPA programa prekogranične saradnje Srbija – Crna Gora 2014–2020, koji finansira Evropska unija. Projekat koji je pružao podršku ženama i mladima u regionu Rožaja u Crnoj Gori i Sjenice u Srbiji. Registrovala je preduzeće i prijavila se za podršku. Učestvovala je u programu obuke za upravljanje poslovanjem, dobila novu šivaću mašinu iz projekta i ušla u svijet preduzetništva. Projekat je pružio podršku za više od 90 pojedinaca poput Igbale uključivanjem u ovu obuku i u program mentorstva.
Kao rezultat podrške, povećala je proizvodnju od početka te godine i planirala je da zaposli druge žene sve dok joj pandemija nije pokvarila planove. „Radila sam uglavnom ručni rad. Podrška projekta pružila mi je priliku da proširim svoje poslovanje, povećam proizvodnju i prodajem u drugim djelovima Crne Gore”, kaže ona.
„Podrška projekta pružila mi je priliku da proširim svoje poslovanje, povećam proizvodnju i prodajem u drugim delovima Crne Gore“
Amela Kovačević Kalender, menadžerka projekta, kaže: „Opština Rožaje s ponosom podržava lokalni ekonomski razvoj, sa snažnim fokusom na otvaranje novih radnih mjesta i preduzetništvo. Cilj nam je da ohrabrimo ljude da slijede svoje ideje i da pokažemo da čak i male inicijative mogu imati značajan uticaj na lokalnu privredu“.
Implementacioni partneri projekta su opštine Rožaje i Sjenica, u saradnji sa dvije stručne škole iz ovih gradova. Projekat Zanatlija finansiran je u okviru IPA programa prekogranične saradnje Srbija – Crna Gora 2014-2020, koji finansira Evropska unija.
Pomoć tradicionalnim poslovima
Mikro, mala i srednja preduzeća igraju ključnu ulogu u zapošljavanju raznolike radne snage i stvaranju prihoda za lokalne zajednice u Crnoj Gori i Srbiji. Pod vođstvom lokalnih vlasti, projekat je podržao saradnju srednjih stručnih škola iz ciljnih opština kako bi se obnovio interes za tradicionalne vještine kao što je ručni rad.
Projekat je stvorio nova radna mjesta za ugrožene djelove stanovništva, uključujući omladinu i žene, dajući im pomoć koja im je potrebna u vidu poslovnog znanja, podrške pri pokretanju posla, obuke i mentorstva. Pored toga, projekat je obezbijedio specijalizovane zanatske alate srednjim školama u Rožajama i obližnjoj Sjenici, koje će koristiti učenici i drugi potencijalni preduzetnici.
Modna kreatorka iz Severne Makedonije u svojim kreacijama plasira filozofiju panka.
Teodora je počela da sluša pank muziku sa 14 godina. „Prije toga sam bila kao i ostala djeca, igrala sam se sa barbikama a zidovi sobe bili su obojeni u ružičasto. Sve je bilo baš onako kako se zamišlja soba jedne djevojčice”, kaže ona, prisjećajući se odjeće koju je šila svojim barbikama. Zatim pojašnjava da je odrasla okružena roditeljskom ljubavlju i brigom i da je imala skoro pa idealno djetinjstvo. Ali kao tinejdžer je postala buntovnik.
Kako pronaći pank stil u Skoplju?
Kada je Teodora prešla iz ružičastog svijeta u pank, željela je i da se oblači u skladu s tim. Međutim, njen rodni grad Skoplje nije imao nijednu prodavnicu koja je prodavala pankersku odeću. Ona dodaje: „Poznavala sam neku djecu čiji su roditelji u mladosti bili pankeri, pa su oni nosili njihovu staru odjeću. U mom slučaju nije bilo tako, pa sam počela da smišljam i šijem svoju odjeću”.
Tada Teodora nije shvatala da je to začetak njenog modnog brenda i karijere u modnom dizajnu, koji je kasnije odlučila da studira, stoga je otišla u London, kolijevku panka. Dok je boravila tamo, razvijala je svoje ideje za dizajn. „Pank je za mene oduvijek predstavljao samo odbacivanje društvenih stega i mišljenja, sinonim slobode“, govori ona, a Teodorine kreacije to i odražavaju upotrebom nestandardnih materijala i miješanjem ustaljenih rodnih normi.
„Poznavala sam neku djecu čiji su roditelji u mladosti bili pankeri, pa su oni nosili njihovu staru odjeću. U mom slučaju nije bilo tako, pa sam počela da smišljam i šijem svoju odjeću.”
Nakon što je diplomirala na Univerzitetu Midleseks u Londonu, Teodora je počela da traži načine da uđe na modno tržište promocijom i prodajom sopstvenog brenda. Znala je da imati jedinstven brend može biti velika prednost, ali i da postoje i izazovi jer nije lako naći mjesto na tržištu pored već etabliranih brendova. Imala je svega 21 godinu i mogućnosti su bile oskudne, ali Fashion Weekend Skopje, nevladina organizacija iz njenog rodnog grada, pozvala ju je da predstavi svoj rad na Nedjelji mode u Rigi, a kasnije i na Lisabonskoj nedjelji mode.
„Nisam mogla da verujem da se to dešava! Sveta iz Fashion Weekend-a Skoplje čula je da sam diplomirala i spremila svoju diplomsku kolekciju. Nazvala me je i rekla da bih bila dobar kandidat za predstavljanje Sjeverne Makedonije na tim manifestacijama. Bila sam oduševljena”, uz osmijeh govori Teodora.
Zajedno sa partnerima iz Belgije, Francuske, Nemačke, Letonije i Portugala, Fashion Weekend Skopje pokrenuo je projekat United Fashion, finansiran iz programa Evropske unije Kreativna Evropa. Projekat pomaže mladim dizajnerima da promovišu svoj rad, steknu nove vještine u modnom marketingu i uspostave veze sa kolegama i modnim kompanijama širom Evrope.
Učenje osnova
Teodora kaže da je u tome vidjela odličnu priliku da se upozna s praktičnom stranom modne industrije. „Željela sam da naučim kako se pripremiti za jednu modnu reviju, kako se pripremaju frizure, kako se radi šminka ili kako izgledaju probe za manekenke.”
I u Lisabonu i u Rigi, Teodora je takođe učestvovala na radionicama i seminarima sa gostujućim predavačima razgovarajući o mogućnostima proizvodnje i saradnje, održivosti brendova i marketinškim strategijama. Ipak, shvatila je da joj je najviše pomoglo „druženje koje smo imali na koktelima na kojima sam razgovarala sa različitim proizvođačima i shvatila kako industrija zaista funkcioniše“.
„Pank je za mene oduvijek bio samo odbacivanje društvenih stega i mišljenja, sinonim slobode“
Učiniti pank velikim
Teodora trenutno radi kao diplomirani akademski asistent na Univerzitetu Midleseks. Ona i dalje aktivno promoviše svoj brend koristeći sve što je naučila, i ima za cilj da postane kreatorka poznata u Evropi i šire. „Osjećam da mogu da postignem nešto zaista veliko. Zvuči kao kliše, ali čvrsto vjerujem da ću jednog dana biti veoma poznata”, kaže ona.
Mladi preduzetnik sa Kosova razvija svoju kompaniju za ruralni turizam uz podršku Evropske unije.
Nol Krasnići član je kosovskog alpinističkog tima, ekološki aktivista i planinarski vodič. Živi u Peći, gradu koji je okružen Prokletijama – jednim od najimpresivnijih planinskih lanaca na Zapadnom Balkanu. Kada se pruži pogled na krečnjačke litice, odmah shvatite zašto ove planine privlače veliki broj turista. Nol radi kao samostalni planinarski vodič od svoje osamnaeste godine, a 2014. godine odlučio je da ovaj honorarni posao pretvori u posao sa punim radnim vremenom, zajedno sa svojim poslovnim partnerom Virtitom.
Bolja ponuda
Nol objašnjava da su o planinskom turizmu počeli da razmišljaju kada se uvećao broj posjetilaca u gradu i na okolnim planinama, a na tržištu se pojavili i prvi turoperateri. „Nudili su vrlo malo opcija za obilaske. Mislili smo da možemo da ponudimo nešto bolje i osnovali smo firmu“, kaže on. Šest godina kasnije, Balkan Natural Adventure postao je važan konkurent u sektoru planinskog turizma ne samo na Kosovu, već i u susednoj Albaniji, kao i u Crnoj Gori.
„Podrška Evropske unije bila je važna prekretnica za održivost naše firme”
Nova tržišna strategija
Firma je već ugostila preko 700 turističkih grupa. Ali, uprkos ovom uspehu, nije sve prošlo bez poteškoća i izazova. Od samog početka, prevoz turista predstavljao je veliki problem zbog cijene i pouzdanosti usluge. U početku su iznajmljivali male autobuse i taksije u zavisnosti od broja posjetilaca u grupi. Međutim, ovo je bilo samo kratkoročno rješenje.
„U našim grupama obično ima po osmoro ljudi. Tržište nije nudilo najbolja rješenja za ovu veličinu grupe: često smo morali da iznajmljujemo minibuseve sa 20 mjesta, ili dva automobila. To nije bilo finansijski održivo“, kaže Nol. Osim toga, agencije za iznajmljivanje automobila nisu uvijek bile pouzdane, što je dodatno povećalo izazov. „Koncentrisali smo se na planinski turizam, a onda smo uvidjeli da kulturni obilasci postaju popularniji, pa smo morali da proširimo ponudu.“
Prije tri godine, Nolov poslovni partner Virtit primijetio je otvoreni poziv za podršku preduzećima koji je Evropska unija pokrenula na društvenim mrežama, uključujući i ona koja se bave turizmom. Kako je Balkan Natural Adventure-u bila potrebna podrška, odlučili su da konkurišu. Tražili su pomoć u međunarodnom oglašavanju, istraživanju za razvoj obilazaka kulturnih znamenitosti i kupovinu kombija sa osam putničkih mesta za rješavanje njihovih prevoznih poteškoća. Njihov predlog je odobren, a za sve njihove potrebe sufinansirala ih je Evropska unija. „Podrška Evropske unije bila je važna prekretnica za održivost naše firme. Osim povećanja pouzdanosti i obima naših usluga, zaposlili smo još ljudi. Sada imamo troje ljudi sa punim radnim vremenom koji rade u odjeljenju prodaje i administracije, a imamo i 15 honorarnih saradnika koji rade kao vodiči i vozači“, kaže Nol.
On njihov trenutni tim opisuje kao profesionalan i objašnjava da uključuje vodiče iz Albanije i Crne Gore. „U početku smo imali problema da pronađemo posvećene vodiče. Međutim, nakon što smo imali nekoliko dobrih primjera vodiča koji su za četiri mjeseca zaradili godišnju platu, stvari su počele da se drastično mijenjaju.”
Da nije bilo pandemije COVID-19, Balkan Natural Adventure bi ove godine ugostio 500 turističkih grupa. To bi bio važan rast. Uprkos pandemiji, Nol i njegov partner smatraju da je pred njihovom firmom svijetla budućnost: očekuju da će u narednih deset godina imati još 40 honorarnih vodiča i vozača, kao i da će se broj stalno zaposlenih uvećati na deset.
„Sve više ljudi u održivom turizmu vidi svoju budućnost“
Ali pred nama su i druge vrste izazova. Glavni su ilegalna gradnja u planinama, hidroelektrane i zagađenje vazduha. Nol je ipak optimista. „Sve više ljudi u održivom turizmu vidi svoju budućnost“, kaže.
„Nakon naše reklamne kampanje imali smo više rezervacija za 2020. nego što smo imali za posljednje tri godine. COVID je odigrao svoju ulogu, ali na sreću većina klijenata je odložila: nisu otkazali, pa naša investicija nije izgubljena“, naglašava Nol.
Žena iz Bosne i Hercegovine koristi svoje međunarodno iskustvo stečeno učešćem u Erazmusu kako bi približila lokalnu i EU perspektivu.
Amela je u srednjoj školi učila za medicinsku sestru. Kako je bila veoma dobra učenica, našla se u mogućnosti da studira medicinu i postane ljekarka. Međutim, ubrzo nakon završetka srednje škole, njeni planovi vezani za karijeru počeli su da dobijaju drugačiju formu. „Shvatila sam da bi, ako nastavim školovanje na medicinskom fakultetu, to značilo još šest godina velikog truda i učenja. Bila sam mlada i željela da steknem više životnog iskustva, stoga sam odlučila da napravim jednogodišnju pauzu“, kaže ona.
Prvobitni plan o jednogodišnjoj pauzi produžen je za još pet godina. Počela je da radi u bratovoj pekari, zatim se preselila u Sjedinjene Države, radila kao fotografkinja, a nakon toga se vratila u Evropu i radila kao privatna guvernanta u Švajcarskoj i privatna profesorka engleskog jezika u Njemačkoj. Amela tvrdi da joj je to iskustvo bilo izuzetno vrijedno jer joj je proširilo kulturnu perspektivu i naučilo mnogo o životu. Takođe je iskreno uživala u međunarodnom radnom okruženju.
„Iskustvo u inostranstvu pokazalo je da mi uspostavljanje veza ide od ruke, a pored toga sam usavršila i strane jezike”
Povratak kući
Po povratku u Bosnu i Hercegovinu završila je pripravnički staž, ali sa tolikim međunarodnim iskustvom nije više bila sigurna da li želi da radi kao medicinska sestra ili da studira medicinu. Iskustvo koje je stekla proteklih godina uticalo je da njene profesionalne težnje krenu u potpuno drugom smjeru. „Iskustvo u inostranstvu pokazalo je da mi uspostavljanje veza ide od ruke, a pored toga sam usavršila i strane jezike. Odlučila sam da studiram međunarodne odnose na Univerzitetu u Sarajevu”, kaže Amela.
Iz svog međunarodnog iskustva znala je i da je nivo obrazovanja na univerzitetima u EU bolji nego u Bosni i Hercegovini. Upravo zato, kada joj se ukazala prilika da preko programa ERAZMUS+ završi dio studija u nekoj zemlji EU, nije nimalo oklijevala. Putem Erazmusovog programa razmjene studenata imala je priliku da studira jedan semestar u Francuskoj, a drugi u Litvaniji.
Novi odlazak u inostranstvo
Amela opisuje iskustvo sa Erazmusom kao „nevjerovatno“. Ako govorimo o kvalitetu, najviše je bila impresionirana pristupom bibliotekama i resursima koji su svi bili digitalni, sa mnogo više dostupnih izvora i bogatijim sadržajem nego što je navikla. „To je nešto što nam u Bosni i Hercegovini zaista nedostaje“, kaže ona.
Na Amelu je dodatno ostavilo utisak i otvoren profesionalni odnos između studenata i profesora. Amela opisuje da u Bosni i Hercegovini, posebno na državnim univerzitetima, vlada stroga hijerarhija između studenta i profesora. „Ovdje se vaše mišljenje ne uzima u obzir jer ste samo student, ali na univerzitetima u Litvaniji i Francuskoj moje mišljenje je bilo uvažavano i cijenjeno. Od toga sam imala veliku korist“, kaže ona.
„Ja sam iz Bosne, ali se u velikoj mjeri takođe osjećam Evropljankom. Zahvaljujući svom profesionalnom i životnom iskustvu, mogu da sagledam obje perspektive”
Njena namjera je da se, kad diplomira, zaposli u nekoj od institucija EU. Amela vjeruje da postoji karika koja nedostaje u pogledu evropskih integracija Bosne i Hercegovine. Ta karika je lokalna perspektiva. Prema njenim riječima, integracija na nivou vlade se uspješno odvija, ali se isto ne može reći za integraciju na nivou ljudi. „Biće mi drago da doprinesem ovome. Zato sam izabrala magistarski program pod nazivom „Globalne studije – evropska perspektiva“ na kojem mogu da spojim globalno i lokalno“, kaže ona.
Vidjevši šta se sve može steći iskustvom u okviru programa Erazmus, čim je Amela diplomirala, prijavila se i za master studije posredstvom istog programa. Trenutno završava zajedničke master studije Erazmus Mundus u Lajpcigu i Beču. „Ja sam iz Bosne, ali se u velikoj mjeri takođe osjećam Evropljankom. Zahvaljujući svom profesionalnom i životnom iskustvu, mogu da sagledam obje perspektive”, kaže Amela.
Jedan albanski univerzitet razvio je projekat za sprječavanje poplava postavljanjem biorazgradivih trupaca od prirodnih vlakana i sadnjom na obalama rijeka.
“Ona je jedna od onih profesorki koje nas inspirišu da podrobnije istražimo svaku temu“, kaže jedna od studentkinja profesorke Enkelejde Kučaj na Univerzitetu Polis u Tirani opisujući njena predavanja o životnoj sredini.
Profesorka Kučaj svom istraživačkom radu prilazi sa identičnom inspirativnom strašću. Kao dio svog doktorata razvila je izuzetno važnu studiju o zagađenju rijeka Lane i Tirane u Albaniji. Zbog ovog rada dobila je želju je da prouči podjednako važnu i srodnu temu – sprječavanje izlivanja rijeka – ali je morala da je odloži. “Zbog nedostatka vremena i resursa, jednostavno nisam mogla da se bavim ovim problemom“, kaže ona.
“Proučavala sam vegetaciju 15 godina, a jedan od glavnih zaključaka za mene je da se priroda obnavlja sama ako se ljudi ne miješaju.“
Nova prilika
Međutim, nakon izvjesnog vremena pružena joj je sjajna prilika da se prihvati ovog značajnog izazova. Nacionalna agencija za teritorijalno planiranje Albanije pozvala je Univerzitet Polis da predstavi inovativne predloge projekata vezanih za otpornost na poplave, suše i ekstremne vremenske uslove.
Poziv je došao u okviru projekta BRIGAID koji finansira EU i koji je otvorio poziv za podnošenje predloga. Tim profesorke Kučaj na Univerzitetu Polis predstavio je inovativno rješenje zasnovano na prilagođavanju ekološki prihvatljivih tehnika za sprječavanje rječnih poplava.
Predlog je odobren i profesorka Kučaj sa svojim timom studenata i drugih kolega sa univerziteta počela je da radi na sprovođenju projekta. Reka Erzeni je izabrana za probni rad.
“Vjerujem da je najvažniji uticaj ovog projekta uključivanje studenata. Oni su bili aktivni u ovom projektu i spremni su za dalje istraživanje”
BRIGAID projekat sprovode 24 partnera iz različitih zemalja; uglavnom univerziteti, mala i srednja preduzeća i istraživački instituti. Konzorcijum vodi Tehnološki univerzitet iz Delfta u Holandiji i finansira se iz programa Horizon 2020 Evropske unije. Partner na projektu u Albaniji je vladino odeljenje Nacionalne agencije za teritorijalno planiranje.
Nensi Lalaj iz Nacionalne agencije za prostorno planiranje (NTPA) je lokalna koordinatorka projekta. Ona objašnjava da su uspješne inovacije u upravljanju klimatskim promjenama posebno izazovne u Albaniji gdje ljudi nisu upoznati sa ovim konceptima. Stoga je važno uključiti što veći broj zainteresovanih strana kako bi istraživači, akademska zajednica i krajnji korisnici mogli raditi zajedno.
Prema riječima gospođe Lalaj, projekti poput BRIGAID-a takođe pomažu novoj generaciji da svoje znanje primijeni u praksi. “Vjerujem da je najvažniji uticaj ovog projekta uključivanje studenata. Oni su bili aktivni u ovom projektu i spremni su za dalje istraživanje.”
Kombinacija prirode, sporta i kulture – kako jedan kosovski region raspolaže svojim turističkim potencijalom zahvaljujući projektu koji finansira EU.
Prizren je očaravajući drevni grad koji je takođe i omiljena destinacija mnogih lokalnih i stranih turista. Prema podacima Kosovske statističke agencije, Prizren od svih kosovskih opština ima najviše posjetilaca. Međutim, taj promet posjetilaca se ne reflektuje na broj noćenja. Prije četiri godine, opštinske vlasti su primijetile protivrječnost i sprovele anketu među posjetiocima ne bi li pronikli razlog. Nalazi su pokazali da je Prizren mali grad i da većina važnih kulturnih spomenika može da se posjeti u toku jednog ili dva dana. Upravo zbog toga se turisti i ne zadržavaju duže.
Prizren se nalazi nedaleko od Šar-planine, tako da grad, pored bogatog kulturnog nasljeđa, ima i prelijepu okolinu koja čeka na brdarenje i druge aktivnosti u prirodi: razlog da turisti ostanu duže.
Ali do prije tri godine bilo je veoma malo infrastrukture zahvaljujući kojoj bi turisti mogli da uživaju u planini. Udruženje planinara Šar-planine, NVO iz Prizrena, odlučila je da preuzme stvar u svoje ruke. Skupa sa kolegama iz druge, iskusnije NVO – Alpinističkog udruženja Marimangat iz Peći – počeli su da planiraju aktivnosti markiranja i postavljanja putokaza na novim planinskim stazama i da osmišljavaju reklamnu kampanju za region kao destinaciju za avanture u prirodi.
“To je bila odlična prilika zato što su nam bila potrebna sredstva da sprovedemo svoju ideju u djelo. Ali da bismo mogli da se prijavimo na taj poziv, morali smo da pronađemo partnera sa druge strane granice.“
Partneri s one strane granice
Istovremeno je Program EU za prekograničnu saradnju Kosova i Sjeverne Makedonije raspisao poziv za projekte koji doprinose razvoju turizma i kulturnog i prirodnog nasleđa u prekograničnoj oblasti između te dvije zemlje. Tetovo, makedonski grad sa druge strane granice imao je slične probleme kao Prizren – mali broj turista se odlučivao da tamo prenoći. Šar-planina se prostire između Kosova i Sjeverne Makedonije, zato je potencijal za saradnju bio evidentan.
“To je bila odlična prilika zato što su nam bila potrebna sredstva da sprovedemo svoju ideju u delo. Ali da bismo mogli da se prijavimo na taj poziv, morali smo da pronađemo partnera sa druge strane granice“, kaže Deni Hamelji iz Udruženja planinara Šar-planine. Razmatrajući potencijalne kontakte u Sjevernoj Makedoniji, Udruženje se odlučilo za NVO ALKA.
Deni objašnjava da se ispostavilo da je ALKA savršen partner u ovoj prilici zato što su već imali iskustva sa sličnim projektima. “Oni su donijeli značajno iskustvo u pisanju ponude i sprovođenju projekta“, kaže Deni. Ponuda je prihvaćena i tokom naredne dvije godine, partnerske organizacije su radile na implementaciji projekta koji se sada privodi kraju.
Holistički pristup
Projekat je primijenio holistički pristup povećanju zainteresovanosti turista za ovu oblast. Rad se sastojao od poboljšanja infrastrukture tako što su mapirane i obiljležene putokazima 21 nova planinska staza u dužini od preko 200 kilometara. Projekat je takođe radio na povećanju kapaciteta domaćinstava i turističkih vodiča za prijem posjetilaca. Na kraju je projekat proizveo i video spotove, letke i reklamne kampanje, one tradicionalne, ali i na društvenim mrežama, da bi se oblast reklamirala i domaćim i stranim turistima.
“Kao bonus, duž većine planinskih staza, posjetioci će moći da vide kulturne spomenike. Dakle, ovdje imamo kombinaciju prirode i kulture: savršenu destinaciju za planinski turizam.“
Projekat koji finansira EU pod nazivom “Podrška potencijalu regionalnog turizma“ finansiran je kroz Program prekogranične saradnje Kosovo* – Sjeverna Makedonija, u okviru Instrumenta Evropske unije za pretpristup (IPA). Projekat je sproveden u saradnji nevladinih organizacija ALKA i Balkania iz Sjeverne Makedonije i nevladinih organizacija Marimangat i Udruženje planinara Šar-planine sa Kosova.
Jovan Božinoski je turistički vodič i član Planinarskog kluba Ljuboten iz Tetova. S obzirom da gotovo sve nove planinske staze prolaze pored restorana i domaćinstava koja nude hranu i smještaj, Jovan vjeruje da će projekat imati značajan ekonomski uticaj i dovesti više turista u ove krajeve. “Kao bonus, duž većine planinskih staza, posjetioci će moći da vide kulturne spomenike. Dakle ovdje imamo kombinaciju prirode i kulture: savršenu destinaciju za planinski turizam“, kaže Jovan.
Student političkih nauka iz Srbije upoznao se sa novim načinom sticanja znanja tokom svojih master studija u Nemačkoj uz pomoć programa Erazmus+.
Goran Trailov vjeruje da je korupcija među najvećim preprekama koje Srbija treba da prevaziđe. Zato je i odlučio da studira političke nauke, a kasnije izabrao vladavinu prava i korupciju kao predmet svog master rada. “To je pitanje kojim se treba pozabaviti što prije a o toj temi sam pisao još od početka studija. To je izuzetno važan problem koji muči sve zemlje Zapadnog Balkana“, kaže.
Goran je završio master studije na Univerzitetu u Konstancu u Njemačkoj, a teza se ticala vladavine prava na Zapadnom Balkanu u kontekstu teorije evropeizacije. Odabrao je Srbiju i Crnu Goru za zemlje koje će proučavati a korupciju kao specifičnu temu studije. Jedan od zaključaka njegove teze je da kad je ovo pitanje posrijedi ipak postoji nada za bolju budućnost u Srbiji. Goran objašnjava da se broj sudskih predmeta koji se tiču korupcije uvećava, ali da još uvijek mora mnogo toga da se uradi kako bi se dostigao standard EU.
“Zamislite da u malom mjestu ima 1000 ljudi iz cijelog svijeta, koje sve možete da upoznate. Nema šanse da to bogatstvo kultura na takav način osjetite u velikim gradovima kao što je na primjer Berlin. Bilo je fascinantno.“
Umalo propuštena prilika
Nakon što je diplomirao, Goran je upisao master studije na Beogradskom univerzitetu. Nakon prve godine odlučio je da nastavi master studije u inostranstvu uz pomoć programa Evropske unije ERAZMUS+. Za ERAZMUS+ čuo je još tokom studentskih dana ali je tada zakasnio s prijavom i nije uspio da se upiše. “Na kraju prve godine mojih master studija, asistent s mog fakulteta, koji je istovremeno i koordinator za ERAZMUS+ na Univerzitetu, savjetovao me je da se prijavim“, kaže Goran.
Primljen je na Univerzitet u Konstancu u Nemačkoj. “Isprva sam se uplašio. Čitav život sam proveo u Beogradu, po prvi put je trebalo da promijenim sredinu i to da se preselim u mali grad u Njemačkoj“, kaže Goran.
Ali svaki strah je nestao kad je stigao tamo. Konstanc ima univerzitet sa dugom tradicijom, oko 80.000 stanovnika i predivne krajolike na obali Bodenskog jezera. U gradu uči 10.000 studenata, od kojih je svaki deseti iz inostranstva. To je na samom početku ostavilo jedan od najjačih utisaka na Gorana. “Zamislite da u malom mjestu ima 1000 ljudi iz cijelog svijeta, koje sve možete da upoznate. Nema šanse da to bogatstvo kultura na takav način osjetite u velikim gradovima kao što je na primjer Berlin. Bilo je fascinantno“, kaže Goran.
“Profesori u Konstancu više su slušali šta smo mi imali da kažemo i bili su voljni da uče od studenata“
Evropska integracija je cilj
Sada kada je završio studije, Goran planira da se prijavi za stručnu praksu u institucijama EU u Briselu. Nakon toga planira da konkuriše za posao u Ministarstvu za evropske integracije ili u nekoj drugoj organizaciji koja se bavi pitanjima EU u Srbiji zato što želi da radi na evropskoj integraciji svoje zemlje. On objašnjava da na Zapadnom Balkanu, a i u drugim zemljama, postoji potreba za većim brojem profesionalno obrazovanih političara. “Danas se baviš onim što si učio. Nekada si mogao da studiraš fiziku i na kraju da postaneš njemački kancelar. Mislim da više neće moći tako“, kaže.
Gorana je takođe fascinirao kvalitet nastave. Jedan od tih elemenata bio je raznolikost predmeta koja mu je bila na raspolaganju. On objašnjava da su neki predmeti godinama isti, ali da se većina mijenja i da je na početku svakog semestra studentima na raspolaganju novi katalog iz kojeg mogu da biraju. “To je bilo baš dobro. Zahvaljujući novim predmetima bili smo u prilici da ostanemo u toku sa onim što se dešava u svijetu. Dakle, ne želim da uiskoristim riječ sofisticiraniji, ali mislim da ta riječ najbolje opisuje razliku između Univerziteta u Konstancu i mog univerziteta u Beogradu“, kaže Goran.
Druga dobra osobina na koju Goran skreće pažnju je pristup profesora nastavi i interaktivnost predavanja. “Profesori u Konstanci više su slušali šta smo mi imali da kažemo i bili su voljni da uče od studenata. To nije slučaj sa mnogim profesorima na Beogradskom univerzitetu.“ On takođe cijeni to što su u nekoliko prilika profesori skretali sa zacrtanog nastavnog programa i dovodili goste iz ustanova EU da sa studentima podijele svoja iskustva. “Sjećam se da je jednom gostovao šef jedne evropske agencije u Africi. On nam je objasnio kako njegov tim tamo funkcioniše, govorio nam je o izazovima s kojima se susreću i kako ih prevazilaze. To je bilo baš zanimljivo“, kaže.
Prije jedanaest godina, pet tinejdžera sa Kosova pokrenulo je festival animiranog filma. Danas je ANIBAR jedan od vodećih festivala te vrste u Evropi.
Pet tinejdžera je 2005. godine pokušavalo da pronađe način da usavrše animaciju. Živeli su u kosovskom gradu Peći i u to vrijeme nigdje na Kosovu nije postojala škola animacije, a oni nisu imali dovoljno sredstava da otputuju u inostranstvo i tamo se obuče. Zato su donijeli odluku da stvore priliku za učenje animacije u sopstvenom gradu. Kad su postali punoljetni, registrovali su NVO i počeli da rade na pokretanju nečega što će postati jedan od najpoznatijih festivala animiranog filma u Evropi — ANIBAR.
“Najčešće se festivali razvijaju suprotnim smjerom“, kaže Arba Hataši, direktorka festivala. “Prvo se osnuje škola animacije u kojoj se uči kako se prave animirani filmovi, a zatim se pokrene festival na kojem radovi polaznika mogu da se prikazuju. Mi smo krenuli obrnutim smjerom: prvo smo pokrenuli festival kako bi doveli filmove i inostrane mentore u Peć, da naučimo kako se prave animirani filmovi.“
Jedanaest godina kasnije, obuka je i dalje bitan aspekt festivala. U početku su osnivači festivala i drugi mladi ljudi imali koristi od master klasova i radionica koje su tokom festivalske sedmice držali gosti festivala. Onda su 2016. godine pokrenuli Akademiju za animaciju u Peći i Prištini kao stalni kurs animacije tokom čitave godine.
“Podučavanje mladih generacija vještini animacije bila je osnovna ideja festivala. To je i dalje najvažniji dio naše misije.”
Akademiju trenutno pohađa četvrta generacija studenata, dok se mnogi mladi ljudi iz prethodnih generacija bave animiranim filmom na Kosovu, a četvoro njih studiraju u zemljama EU. Akademija se finansira iz sredstava festivala i zahvaljujući podršci koju organizacija dobija sa raznih strana. “Podučavanje mladih generacija vještini animacije bila je osnovna ideja festivala. To je i dalje najvažniji dio naše misije”, kaže Arba.
Sve bolje i bolje
Na ANIBAR festivalu prikazane su stotine kratkometražnih filmova i na njemu su gostovale legende animiranog filma kao što su Dodž Jamamura i ostali koji su radili u poznatim animiranim produkcijama kao što su The Simpsons, BoJack Horseman i Rick & Morty.
“Prošle godine prikazali smo oko 300 kratkometražnih animiranih filmova i imali više radionica i master klasova. Festival je danas veoma bitan događaj kako za mlade ljude, tako i za privredu našeg grada.“
Lični i profesionalni razvoj
Arba se pridružila festivalu kao volonterka još 2013. godine, kada je imala samo 14 godina. Od tada je naučila mnogo toga i izrasla u osobu koja je sastavni deo ANIBAR-a. “Kada sam se pridružila festivalu, nisam umjela ni da napišem jedan imejl. Rad na festivalu i za festival mnogo je doprinio mom ličnom i profesionalnom razvoju“, govoriona. Prošle godine je postavljena za direktorku Festivala i tako postala jedan od najmlađih direktora festivala u Evropi.
Kaže kako je uverena da će u narednim godinama na ovaj ili onaj način nastaviti da bude dio festivala. “Neko bi pomislio da će naša početna strast prema festivalu s godinama splasnuti“, kaže Arba. “Ali, iskreno da kažem, svakog dana dok radimo na pripremi festivala mi iznova pronalazimo strast iz prvih dana jer nas Festival neprestano ispunjava energijom i ljubavlju.“
ANIBAR je svakako doprinio lokalnoj privredi. Prošle godine je u toku festivalske nedjelje 11.000 ljudi posjetilo Peć. Za grad od 49.000 stanovnika to je izuzetno značajan broj. “Prošle godine prikazali smo oko 300 kratkometražnih animiranih filmova i imali više radionica i master klasova. Festival je danas veoma bitan događaj kako za mlade ljude, tako i za privredu našeg grada“, kaže Arba. Ovakav uticaj nije mogao biti ostvaren bez pomoći donatora, a Evropska unija je već godinama među onima koji pružaju najveću podršku. Alba objašnjava da su još na samom početku festivala zaposleni na festivalu imali koristi od obuka u okviru različitih aktivnosti vezanih za Erazmus+. Direktna podrška EU počela je 2014. godine i traje do danas.
“Ta podrška je veoma dobrodošla zato što festival ima ogromne troškove, kao što su put i smeštaj gostiju iz zemlje i inostranstva, pa i troškovi prikazivanja“, kaže Arba. Ona se nada da će EU nastaviti da podržava festival i ubuduće, zato što se radi o ulaganju u privredu, umjetnost i mlade.
Učestvujući u programu ERAZMUS+, studentkinja veterine iz Tirane stiče novo znanje, vještine i ambicije – i mačku.
Armela Lato je apsolventkinja na Veterinarskom fakultetu u Tirani. Imala je želju da studira medicinu, ali na prijemnom ispitu nije uspjela da osvoji dovoljan broj bodova. Armela nikada nije obožavala životinje, ali odlučila je da upiše Veterinarski fakultet jer je bilo najbliže njenom prvom izboru.
“Tada sam to smatrala kao privremeno rješenje. Planirala sam da naredne godine ponovo konkurišem na medicini“, kaže Armela. Međutim, već tokom prvih nekoliko mjeseci na fakultetu ona se predomislila i počela da razmišlja o veterini kao svojoj profesiji. Veterinarski fakultet u Tirani imao je dobre profesore i to je jedan od razloga zašto se Armela tamo ugodno osjećala. “Profesori su nas podržavali u svemu što nam je bilo potrebno i bili su veoma predusretljivi“, govori ona. Pružili su joj i drugačiji pogled na budući posao – prisjeća se da je jedan profesor rekao da “kada pomažeš životinjama pomažeš čovječanstvu, zato što su životi svih živih bića na našoj planeti povezani“. Međutim, fakultet je imao ograničene uslove rada, što zbog opreme, što zbog broja pacijenata koje su imali na fakultetskoj klinici. Armelino teoretsko znanje je napredovalo, ali morala je da poradi i na praksi.
“Pruži životinji malo njege i biće ti zauvijek zahvalna.“
U potrazi za praksom
Još za vrijeme srednje škole, Armela je željela da stiče obrazovanje u inostranstvu. Jedan od razloga za to bila je činjenica da bi joj to omogućilo veće šanse da pronađe posao. “Nije lako naći posao u Albaniji. Ali ako bih diplomirala u inostranstvu, imala bih međunarodno priznatu diplomu i veću šansu da se zaposlim u inostranstvu“, objašnjava.
Imajući to u vidu, počela je da traži stipendije u inostranstvu. Na trećoj godini studija na internet portalu fakulteta saznala je za razmjenu studenata preko programa Erazmus+. Pred njom su bile tri opcije: Bolonja, Milano i Zagreb. Smatrala je da bi i u Hrvatskoj i Italiji mogla mnogo da nauči, pa se prijavila na sva tri fakulteta. “Dobila sam pozitivne odgovore iz Milana i Zagreba, ali odlučila sam se za Zagreb, jer su mi moji profesori rekli da je po njihovom mišljenju taj Veterinarski fakultet bolje opremljen i da ima dužu tradiciju“, kaže Armela.
Zagrebačka avantura
Svoje iskustvo na zagrebačkom Veterinarskom fakultetu započela je u drugom semestru treće godine studija i ostala je tamo šest mjeseci. Dok prepričava svoje zagrebačko iskustvo sva treperi od uzbuđenja: “Tamo je sve bilo mnogo drugačije: mnogo bolje.“ Fakultetska klinika bila je bolje opremljena od one u Albaniji. Pored hirurške opreme, imali su i savremenu dijagnostičku opremu kao što je ehografija i radiografija, kojih nije bilo na fakultetu u Tirani. “Takođe je bilo mnogo više pacijenata na fakultetskoj klinici a oprema nam je bila na raspolaganju kad god bi nam zatrebala. To je bilo fantastično.“
“Imali smo mnogo više pacijenata na fakultetskoj klinici a oprema nam je bila na raspolaganju kad god bi nam zatrebala. To je bilo fantastično.“
Studiranje veterine donijelo je još jednu promjenu u njen život. Iako nikada nije mrzjela životinje, kaže da naprosto nije osjećala ništa prema njima. Naročito nije voljela mačke. “Ne znam zašto, ali naprosto nisam mogla ni da pogledam ni da dodirnem mačku. Ali sada imam svoju mačku“, kaže uz osmijeh.
“Pruži životinji malo njege i biće ti zauvek zahvalna“, govori Armela.
Međutim, nisu sva Armelina zagrebačka iskustva bila ljepa. Na klinici su imali i pacijente oboljele od neizlečivih bolesti čiji su se vlasnici odlučivali za eutanaziju, sa ciljem da svojim ljubimcima skrate muke. To je bio jedan od susreta sa emotivnom stranom profesije. Na bolan način je naučila da se ne može svaki pacijent spasiti.
U toku svog boravka, Armela je imala priliku da nauči i nešto novo. Na primjer, saznala je za bolest krvi za koju nikada ranije nije čula i koja se dijagnostikuje tako što se mjeri veličina kostiju i dimenzije lobanje, jer je jedan od simptoma te bolesti smanjivanje tih djelova tijela. “Bila sam fascinirana kako su dijagnostifikovali bolest korak po korak i poredili simptome sa druge dvije ili tri moguće bolesti prije nego što su došli do krajnjeg zaključka“, kaže.
Planovi za budućnost
Posle svega što je naučila u Zagrebu, Armela je sada još više posvećena svojoj veterinarskoj karijeri i želi što više da se usavrši. Čim diplomira, planira da upiše postdiplomske studije iz dermatologije ili fizioterapije, po mogućnosti na nekom univerzitetu u inostranstvu, da bi se zatim vratila u Albaniju i pokušala da otvori sopstvenu kliniku, ili da radi u državnoj veterinarskoj ustanovi.
Od djetinjstva obilježenog ratom i ekonomskom krizom u Jugoslaviji, do rada i učenja za mirnu, prosperitetnu budućnost u EU.
Bojana Zimonjić (30), iz Srbije, o Evropskoj uniji je prvi put učila u srednjoj školi, na času građanskog vaspitanja. Kako kaže, o Uniji je čula i ranije, u vijestima, ali da ipak nije znala o čemu se radi. Međutim, još dok je bila dijete, Bojana je pridavala veliku važnost miru i prosperitetu. Rat i ekonomska kriza uticali su na Bojanino djetinjstvo, baš kao i kod većine djece rođene u Jugoslaviji.
U srednjoj školi je naučila da glavne vrijednosti EU imaju za cilj sprječavanje ova dva problema promovisanjem mira i ekonomskog prosperiteta za sve. “Ta ideja me je opčinila i zaljubila sam se u EU i ideju koja stoji iza nje“, kaže ona. Bojana dalje objašnjava da je još u srednjoj školi shvatila da se za promovisanje ovih vrijednosti mora uključiti i angažovati. Upravo zato je odlučila da studira političke nauke.
“Čitav moj profesionalni život i buduće težnje vezane su za EU, a početak tog puta sa programom ERAZMUS+ bila je najbolja investicija u mom životu.“
Nove prilike sa ERAZMUS-om
Bojana je vjerovala da se vrijednosti za koje se ona zalaže mogu najbolje promovisati kroz promociju evropskih integracija. Kada je došlo vrijeme za master studije, istraživala je mogućnosti sa ciljem da sazna više o Evropskoj uniji. Na njenom univerzitetu objavljeno je da je Srbija upravo uključena u program ERAZMUS. Čim je to saznala, odlučila je da se prijavi za neku od obrazovnih prilika koje program pruža.
U početku joj je dobila priliku da iskoristi program Žan Mone (Jean Monnet) koji je deo programa ERAZMUS+. Taj program posvećen je promovisanju izvrsnosti u studijama EU u visokom obrazovanju širom svijeta kako bi se izgradili mostovi između studenata, profesora, istraživača i kreatora politike EU. Bojana tvrdi da je učešće u programu Žan Mone značajno doprinijelo kvalitetu njene master diplome. “Na primjer, predavači iz EU došli su da nam prenesu svoju viziju evropskih integracija. Uz to smo besplatno dobili i udžbenike. Za studente bez posla to nije mala stvar“, govori ona.
Širenje vidika
Bojani to, zapravo, nije bilo dovoljno. Htjela je da sazna više o politikama EU i evropskim integracijama, i željela je da proširi svoje kulturne vidike, najrađe na nekom univerzitetu u EU. Odlučila je da se prijavi za ERAZMUS+ razmjenu na Univerzitetu Konstanca u Njemačkoj, na kom su je primili. “Za mene je to bilo ostvarenje sna“, kaže ona.
“Imala sam predavanja o liderstvu, što je bilo zaista interesantno. Svakako je bilo drugačije od svega što sam mogla da naučim na mom fakultetu. Ta predavanja su mi zbilja ponudila drugačiju perspektivu o tome kako pravi lider treba da se ponaša.“
Bojana planira da se u budućnosti više uključi u administraciju EU kako bi podržala ideju koja stoji iza Evropske unije. “Čitav moj profesionalni život i buduće težnje vezane su za EU, a prvi korak tog puta sa programom ERAZMUS+ bila je najbolja investicija u mom životu.“
Bojana tvrdi da joj je iskustvo u Nemačkoj “promijenilo život“. Objašnjava da je za nju bilo od suštinskog značaja da nauči više o različitim kulturama i iz prve ruke iskusi kako je živeti i učiti u multikulturalnom okruženju. Druženje s ljudima iz drugih krajeva Evrope – i sveta – mnogo je pomoglo u tome.
Bojani je takođe bilo bitno da vidi kako univerziteti funkcionišu u Nemačkoj i kako predstavljaju nastavne planove i programe. “Imala sam predavanja o liderstvu, što je bilo zaista interesantno. Svakako je bilo drugačije od svega što sam mogla da naučim na mom fakultetu. Ta predavanja su mi zbilja ponudila drugačiju perspektivu o tome kako pravi lider treba da se ponaša.“ Bojana je takođe bila impresionirana dobrodošlicom na univerzitetu, a posebno strukturom i pažnjom posvećenom svakom stranom studentu.
Promovisanje duha pomirenja
Bojana sada radi u Regionalnoj kancelariji za saradnju mladih (Regional Youth Cooperation Office – RYCO) koja promoviše duh pomirenja i saradnje među mladima u regionu Zapadnog Balkana. “Moje iskustvo sa programom ERAZMSUS+ mi je zaista pomoglo da se brzo prilagodim multikulturalnom radnom okruženju RYCO-a“, rekla je. “Kad ste već ste imali priliku da čujete moju priču, ne bi trebalo da vam bude teško da pogodite da je RYCO osnovan uz podršku Evropske komisije.“
