Skip to main content

Аутор: WeBalkans

Mala kutija za velike ideje

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Preduzetnica sa Kosova pokrenula je inovativan proizvod za razvoj elektronskih i inženjerskih veština kod dece

Arta Šehu Zaimi je mlada preduzetnica sa Kosova. Nakon što je diplomirala informatiku, zaposlila se u banci kao programerka i kasnije napredovala do pozicije softverskog arhitekte. Međutim, ubrzo je postala majka i njen pogled na svet se promenio, kao i profesionalni planovi, pa je odlučila da krene u malo drugačiji poslovni poduhvat. „Uvek sam žalila što sam, kao i mnogi iz moje generacije, morala dobro da se potrudim da bih naučila praktičan rad i osećala sam potrebu da uradim nešto kako moje ćerke i njihova generacija ne bi imale slične poteškoće“, kaže Arta.

Zbog toga su još 2015. godine Arta i njena sestra odlučile da pokrenu J-Coders akademiju, privatni kurs na kojem deca od 8 do 18 godina mogu da uče programske jezike, dizajn aplikacija i dizajn kompjuterskih igrica. Princip akademije J-Coders je da nauči decu ovim konceptima sa što više praktičnih vežbi.

„Verujemo da nauka i tehnologija deci treba da se predstave na realan i jednostavan način, dok ih podstičemo da rešavaju probleme i razmišljaju izvan okvira.“

eNauka i tehnologija koje se lako uče

Međutim, tokom rada na akademiji, Arta i njena sestra su uvidele da deca imaju poteškoća da usvoje znanje iz hardverskog inženjeringa i elektronike. To je bilo zato što postojeći pristup deci nije obezbedio jednostavno okruženje za eksperimentisanje u ovoj važnoj oblasti. „Verujemo da nauka i tehnologija deci treba da se predstave na realan i jednostavan način, dok ih podstičemo da rešavaju probleme i razmišljaju izvan okvira“, kaže Arta.

Tako je koncipirana ideja Labbox-a, koji Arta smatra revolucionarnim proizvodom. Labbox se sastoji od malecnih kutija koje sadrže kola, konektore kablova i slične delove koji omogućavaju deci da sprovode male inženjerske i elektronske eksperimente.

Nakon što je početni proizvod smišljen, predstavljen je grupi roditelja i partnera. Proizvod je naišao na dobar prijem i Arta i njena sestra su odlučile da ga pretoče u biznis. Međutim, s obzirom da je njihov poduhvat bio novina na kosovskom i regionalnom tržištu, bilo je dosta izazova. Posebno su imali problema sa proizvodnjom svojih jedinica. „Naš region nije baš prijateljsko okruženje za preduzeća kao što je Labbox, koje isporučuju fizičke elektronske proizvode. Suočili smo se sa ozbiljnim problemima u pronalaženju dobavljača ili preduzeća koja bi preuzela proizvodnju“, kaže Arta.

„Finansijska pomoć koju smo dobile od EU u ranoj fazi bila je od presudnog značaja za naše poslovanje i nadam se da će nastaviti da podržavaju digitalni sektor u regionu, jer imamo mnogo talenta i ljudskog kapaciteta kojima je potrebna podrška da bi se pretvorili u veće brendove.“

O projektu

Instrument za razvoj i inovacije preduzeća na Zapadnom Balkanu (WB Edif) koji finansira EU ima za cilj da poboljša pristup finansiranju za mala i srednja preduzeća (MSP) na Zapadnom Balkanu. WB EDIF je osmišljen da ponudi komplementarne finansijske instrumente koji se odnose na čitav niz potreba za finansiranjem MSP na Zapadnom Balkanu. Instrument se sastoji od četiri stuba: finansiranja vlasničkog kapitala MSP, garancija za kredite, kreditiranja i usluge podrške MSP.

Druga opcija je bila da Labbox preuzme proizvodnju, ali za to je bila potrebna ozbiljna investicija koju kao startap nisu mogle sebi da priušte. Labbox je stoga morao da usmeri energiju na obezbeđivanje minimalne količine sredstava kako bi svoju prvu seriju proizvoda izneo na tržište. Labbox je podneo predlog za podršku Instrumentu EU za razvoj i inovacije preduzeća Zapadnog Balkana (WBEDIF) i dobio pozitivan odgovor.

EU im je pomogla u kupovini mašina kako bi mogli da proizvode elektronske kutije samostalno i nezavisno od drugih dobavljača ili potencijalnih partnera. „Finansijska pomoć koju smo dobile od EU u ranoj fazi bila je od presudnog značaja za naše poslovanje i nadam se da će nastaviti da podržavaju digitalni sektor u regionu, jer imamo mnogo talenta i ljudskog kapaciteta kojima je potrebna podrška da bi se pretvorili u veće brendove.“, kaže Arta.

Labbox-ovi elektronski gradivni blokovi uče decu osnovama nauke i računarskog inženjerstva na zabavan i interaktivan način. Arta i njene kolege su osmislile i razvile niz ovih kutija za sertifikovani STEM (naučni, tehnološki, inženjerski i matematički) nastavni plan. Svaki proizvod koji osmisle povezan je sa određenim ciljem učenja i omogućava deci da razumeju neki koncept. Nakon uspešnog predstavljanja na domaćem tržištu, Labbox je brzo stekao reputaciju u zemlji i inostranstvu kao pionir u STEM obrazovanju. Državne škole širom Kosova sprovele su pilot projekte sa nastavnim planom i programom Labbox-a, a 2018. godine kompanija je osvojila prvo mesto na Startap igrama u okviru Investicionog samita Zapadnog Balkana u Londonu. Ali ovo je samo početak, jer je Arta odlučna da iskoristi snažan zamah koji je Labbox dobio do sada. „Planiramo da dođemo do evropskog i američkog tržišta i proširimo distribucione kanale kako bismo uključili maloprodajne lance koji služe državnim školama i obrazovanju“, kaže ona.

„Kvalitet života mi se vidno poboljšao“

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Uz podršku EU, kućna nega postaje stalna usluga za osobe sa invaliditetom u Mačvanskom okrugu

Dragana Marković Matić živi u Šapcu, na zapadu Srbije. Ona boluje od reumatoidnog artritisa, koji je vremenom doveo do smanjene pokretljivosti i nesposobnosti za samostalno obavljanje svakodnevnih aktivnosti. „Ne mogu da funkcionišem samostalno, ne mogu da se krećem. Kako godine prolaze, moji pokreti postaju sve ograničeniji”, kaže ona. Pogoršanje njenog stanja dovelo je do potrebe za redovnim negovateljem koji bi joj pomagao veći deo dana. Porodica i prijatelji su bili tu da je podrže, ali po njenim rečima „to je posao sa punim radnim vremenom: biti moje ruke i noge“.

Dragana, naravno, nije jedina osoba u Šapcu kojoj je takva vrsta pomoći neophodna: sličan problem imaju i druge osobe sa invaliditetom. Porodice pokušavaju da pomognu, ali ne mogu uvek da budu prisutne koliko je potrebno. Alternativno rešenje je angažovanje ličnog negovatelja, ali to je finansijski teret koji većina porodica ne može sebi da priušti. Takvi lični negovatelji takođe treba da budu obučeni za premeštanje osobe u invalidska kolica, prebacivanje u krevet ili u automobil, kao i za pomoć pri presvlačenju i održavanju lične higijene. „Neko ko nikada nije imao kontakt sa osobama sa invaliditetom mora da prođe obuku za tu vrstu pomoći kako ne bi slučajno povredio sebe ili osobu o kojoj brine“, kaže Dragana.

„Najvažnije je bilo stvoriti okvir za obuku i obučiti prve polaznike koji su bili zainteresovani za pružanje usluga lične nege osobama sa invaliditetom.“

Desetogodišnji put

Dragana je članica Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga, koje je pre deset godina preuzelo inicijativu da se ovaj problem reši kroz lokalne ustanove. Udruženje je tada uspelo da u strategiju socijalne politike Šapca uključi potrebu osoba sa invaliditetom za samostalnim životom. Priznavanje potreba osoba sa invaliditetom od strane političara bilo je važno dostignuće, ali kako nije bilo finansijske ili druge podrške, bilo je potrebno još gotovo deset godina borbe da bi se video opipljiv rezultat te politike.

Svetlo na kraju tunela javilo se 2018. godine, kada je podršku pružio program ReLOaD (Regionalni program lokalne demokratije) koji finansira EU. „Najvažnije je bilo da se stvori okvir za obuku i obuče prvi polaznici koji su bili zainteresovani za pružanje usluga lične nege osobama sa invaliditetom“, kaže Slaviša Savić koji se nalazi na čelu Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga.

Uz podršku EU, a u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Udruženje je identifikovalo ljude koji su bili zainteresovani za pružanje usluge lične nege, obučila ih i izdala licence. U okviru istog programa uspeli su i da pokrenu pilot projekat podrške gde je pet osoba sa invaliditetom dobijalo ličnu negu osam sati dnevno, a četiri druge osobe četiri sata podrške dnevno.

„Uključivanje troškova negovatelja za osobe sa invaliditetom u opštinski budžet bio je ogroman skok i veliki uspeh za nas i ne bismo uspeli bez podrške programa ReLOaD koji finansira EU.“

O programu

Regionalni program lokalne demokratije na zapadnom Balkanu (ReLOaD) finansira Evropska unija, a sprovodi ga Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP). Ciljevi programa uključuju jačanje participativne demokratije i integraciju EU na Zapadnom Balkanu unapređivanjem pravnog, finansijskog i šireg okruženja za osnaživanje civilnog društva.

 

Realizacijom pilot programa udruženje je dobilo jače argumente da ubedi opštinske vlasti u to koliko je usluga lične nege presudna za osobe sa invaliditetom. Kao rezultat kontinuiranog lobiranja, Skupština opštine je konačno uvrstila ovu podršku na listu redovnih usluga koje opština pruža. Usluga je već uključena u budžet za 2021. godinu, opština već sada pokriva plate ličnih negovatelja, a pokrivaće ih i ubuduće.

„Uključivanje troškova negovatelja za osobe sa invaliditetom u opštinski budžet bio je ogroman skok i veliki uspeh za nas i ne bismo uspeli bez podrške programa ReLOaD koji finansira EU“, kaže Slaviša.

Dragana i drugi Šapčani sa invaliditetom osećaju se lakše jer su obezbedili uslugu lične nege za ceo život.„Kvalitet života mi se vidno poboljšao. Sa ličnim negovateljem se osećam nezavisno”, kaže Dragana.

Biciklisti: sve ih je više u Podgorici

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Svi na bicikle! Kako nevladina organizacija iz Crne Gore uz podršku EU koristi snagu pedala da pedalanje postane opšteprihvaćeno

Smeštena u ravnici, sa površinom od oko 100 kvadratnih kilometara i mediteranskom klimom, Podgorica – glavni grad Crne Gore – ima sve da postane biciklistički grad. Međutim, gradu je nedostajala čak i najosnovnija infrastruktura za vožnju bicikla sve dok lokalna organizacija civilnog društva Biciklo.me 2013. godine nije počela da razvija tu vrstu kulture u gradu. „Zaista smo želeli da pretvorimo Podgoricu u grad koji je dobar i bezbedan za bicikliste, a to želimo da učinimo vidljivim i ljudima koji ne koriste bicikle – još uvek“, kaže Sonja Dragović, jedna od članica organizacije.

U proleće 2012. godine organizovan je prvi Bike-Up: ljudi su putem društvenih mreža pozvani da se okupe i proslave Dan planete Zemlje odlaskom na vožnju biciklom. Odaziv je bio takav da je inspirisao nove inicijative i ubrzo je mala grupa zaljubljenika u biciklizam počela da organizuje redovne mesečne vožnje Kritične mase u Podgorici. Po lepom vremenu, Kritična masa bi privukla nekoliko stotina biciklista svih uzrasta. U gradu od oko 200.000 stanovnika, bez skoro ikakve biciklističke infrastrukture, to je već bio dobar početak.

„Još u Beču i Kopenhagenu naučila sam da vozim bicikl u urbanim sredinama, zahvaljujući neverovatnoj biciklističkoj infrastrukturi koju su ti gradovi razvili. Kada sam se vratila u Podgoricu, pomislila sam, OK, sada treba da nabavim bicikl i da se povežem sa ljudima iz Biciklo.me“.

Imati pravo glasa u gradskoj mobilnosti

Sonja Dragović se učlanila u Biciklo.me pošto je magistrirala urbanističke studije, koje su uključivale periode studija u Beču i Kopenhagenu. Pre toga je povremeno vozila bicikl, ali je tokom studija počela da koristi bicikl kao redovno prevozno sredstvo. Za to vreme je pratila Biciklo.me na društvenim mrežama. „Još u Beču i Kopenhagenu naučila sam da vozim bicikl u urbanim sredinama, zahvaljujući neverovatnoj biciklističkoj infrastrukturi koju su ti gradovi razvili. Kada sam se vratila u Podgoricu, pomislila sam, OK, sada treba da nabavim bicikl i da se povežem sa ljudima iz Biciklo.me“, kaže Sonja.

Biciklo.me je pokrenut kao inicijativa slobodnog udruživanja, koja se bavi samo organizacijom masovnih biciklističkih vožnji kako bi doprinela vidljivosti biciklista u Podgorici. U 2013. godini ukazala se prilika za dobijanje određenih sredstava za poboljšanje uslova za bicikliste, pa se inicijativa registrovala kao NVO, i uspešno realizovala svoj prvi projekat – postavljanje prvih pravih parkinga za bicikle na 18 lokacija u Podgorici.

Od tada su osmislili i organizovali brojne male projekte koji su poboljšali sveukupne uslove za vožnju bicikla u gradu. „Sve u svemu, radimo u nekoliko različitih, ali međusobno povezanih pravaca kao što su unapređenje infrastrukture, saobraćajnih politika i politika vezanih za mobilnost i edukacija javnosti o prednostima održive urbane mobilnosti“, kaže Sonja.

Podstaknuti uspehom parkinga za bicikle, ubrzo su usledili i drugi projekti koje je vodila ili zagovarala NVO – od uvođenja prvih biciklističkih staza u prestonici i prvog plana održive gradske mobilnosti od strane gradskog veća, do studija o unapređenju saobraćaja i biciklističkog okruženja i pripremanja obrazovnog materijala za učenike osnovnih i srednjih škola.

„Ova i buduće podrške EU su veoma važne. Ne samo zbog novca, već više zbog činjenice da kada EU podrži akciju, postaje lakše ubediti lokalne vlasti da i one to učine.“

O projektu

Biciklo.me je podržala EU kroz Regionalni program lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu (ReLOaD) koji ima za cilj jačanje participativne demokratije i procesa integracije u EU na Zapadnom Balkanu osnažujući civilno društvo da aktivno učestvuje u donošenju odluka. Ostali projekti koje je finansirala EU, a koji su podržali Biciklo.me su „OCD u Crnoj Gori – od osnovnih usluga do oblikovanja politika – M’BASE“, koji se finansira u okviru instrumenta pretpristupne pomoći (IPA), projekta „Bolji saobraćaj, bolji grad“ i projekta pod nazivom „Unapređenje kapaciteta za bolju životnu sredinu u Crnoj Gori“.

EU je podržala četiri od ovih projekata – studije o uslovima saobraćaja i mobilnosti u Podgorici, izradu predloga za unapređenje zakonodavstva, kampanju podizanja svesti u podgoričkim srednjim školama o prednostima biciklizma i postavljanje parkinga za bicikle u tri grada u severnom delu zemlje. „Ova i buduće podrške EU su veoma važne. Ne samo zbog novca, već više zbog činjenice da kada EU podrži akciju, postaje lakše ubediti lokalne vlasti da i one to učine“, kaže Sonja.

U Podgorici je izgrađeno nekoliko kilometara biciklističkih staza, pa iako je kvalitet, kako dizajna tako i održavanja, mogao biti bolji, evidentno je da je ovaj bezbedan biciklistički prostor privukao nove korisnike i podstakao ljude da izađu i prevezu se svojim biciklima.

Za Sonju je sada važno da grad uspostavi odgovarajuće procedure za planiranje i izgradnju biciklističkih staza, kao i da uloži u edukaciju gradskih planera o najnovijim trendovima i najboljim praksama u vezi sa biciklističkom infrastrukturom. „Što više ljudi vozi bicikl na ulici, to je bolje za sve. Kako ljudi koji voze bicikl ne koriste automobile, oni takođe ne zagađuju i ne prave buku. To čini grad boljim okruženjem za sve”, kaže Sonja.

Računar za svaku porodicu

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Entuzijasta iz Severne Makedonije omogućio je donacije više od 1.200 računara porodicama kojima su potrebni.

Tokom prve godine pandemije koronavirusa, ograničenje kretanja i zatvaranje škola imali su veliki uticaj na obrazovanje dece i svakodnevne navike, jer su morala da pohađaju nastavu od kuće. Ova situacija direktno je ukazala na jaz između dece i porodica koje imaju pristup računarima i internetu i onih koje nemaju. Borče Stamenov iz Kavadaraca u Severnoj Makedoniji jedan je od heroja koji je doprineo smanjenju tog jaza. On je širom zemlje obezbedio računare za 1.200 porodica koje nisu mogle sebi da ih priušte. Njegova priča je počela gotovo slučajno.

Borče radi u firmi Bidat Informatika iz Kavadaraca koja pruža usluge popravke softvera i hardvera. On objašnjava da su mušterije godinama ostavljale svoje stare kompjutere u njihovoj radnji, kako bi stažisti mogli na njima da se vežbaju. Jedna žena je 2016. godine došla u Bidat Informatiku i rekla da joj je potreban kompjuter, ali da nema kako da ga kupi. Borče je došao na ideju da sastavi računar za nju, koristeći rezervne delove koje je imao u radnji. Kada je računar bio spreman, on i kolega su ga odneli toj ženi.

„Kada sam osetio radost dece i video sjaj u njihovim očima, odlučio sam da nastavim da radim sa poklanjanjem kompjutera i usrećim što više dece.“

Mala donacija koja je prerasla u pokret

Prilikom isporuke kompjutera toj ženi, Borče i kolega su upoznali njeno troje dece koja su bila presrećna zbog Borčetovog poklona. „ Kada sam osetio radost dece i video sjaj u njihovim očima, odlučio sam da nastavim da radim sa poklanjanjem kompjutera i usrećim što više dece“, kaže Borče.

Nakon toga, Borče je pokrenuo stranicu „Doniraj kompjuter“ na društvenim mrežama kako bi mogao da dođe do većeg broja ljudi koji su bili spremni da doniraju polovne računare i većeg broja porodica koje nisu mogle sebi da priušte računar. Kao što je predvideo, porodice kojima je pomoć bila potrebna bile su brojne, ali je, na njegovo iznenađenje, i broj zainteresovanih donatora bio veliki. Prvo je stiglo 20 kompjutera iz lokalne firme koja je menjala svoje stare kompjutere. „Vest o ovoj donaciji objavili smo na našim društvenim mrežama i odmah zatim je usledilo još donacija”, kaže Borče.

Njegova humanitarna misija dobila je na tempu tokom pandemije kada je Ministarstvo prosvete Severne Makedonije odlučilo da prebaci nastavu na internet. Kao rezultat toga, stotine dece i mladih iz siromašnih porodica i udaljenih krajeva suočilo se sa velikim izazovom.

Tokom te godine, Borče i njegove kolege povećali su broj isporučenih doniranih računara sa oko 100 godišnje na približno 500. Da bi se bolje organizovali i optimizovali tok isporuke kompjutera od donatora do ljudi kojima su potrebni, morali su da pokrenu veb stranicu. Pomogli su mu pojedinci koji su mu prenosili poruke od onih kojima je pomoć bila potrebna i preduzeća za dostavu kao što je Eko logistički servis, koji je besplatno isporučivao kompjutere.

„EU je bila voljna da nam obezbedi oko 140 računara i druge IT opreme. Ovo je bila divna i najveća donacija koju smo do sada primili.“

O inicijativi

Doniraj kompjuter je inicijativa koju je pokrenuo Borče Stamenov iz Kavadaraca u Severnoj Makedoniji. Inicijativa je do sada uspela da širom Severne Makedonije isporuči 1.200 računara porodicama kojima je pomoć potrebna. Hardver su donirali pojedinci, kompanije i ustanove, uključujući i delegaciju EU u Skoplju, koja je obezbedila preko 140 komada IT opreme, od laptopa i desktop računara do štampača.

Borčeta je kontaktirala Delegacija EU u Skoplju, koja je obnavljala kompjutere i drugu informatičku opremu, i čula za njegovu inicijativu. „EU je bila voljna da nam obezbedi oko 140 jedinica računara i druge IT opreme. Ovo je bila divna i najveća donacija koju smo do sada primili“, kaže Borče.

Kontakt sa Delegacijom EU u Skoplju nastavljen je i posle njihove donacije. Ove godine Borče je dobio Specijalnu nagradu Evropljanin godine za solidarnost. Njegov doprinos je prepoznat u poboljšanju kvaliteta života porodica kojima je potrebna digitalna povezanost, posebno akutna tokom pojačane izolacije i onlajn učenja u vreme pandemije.

Borčetovi kompjuteri stigli su praktično u svaki kutak Makedonije. Dobio je zahvalnice u raznim oblicima – od pisama do video snimaka. I planira da nastavi. „Nadam se da u bliskoj budućnosti više neće biti potrebe za mojim doprinosom, jer će vlada ili druge institucije omogućiti svakoj porodici u Severnoj Makedoniji da poseduje novi računar. Ali do tada ću nastaviti da radim na tome”, kaže on.

Reka Cernica – od opasnosti do užitka

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Kako je projekat EU i saradnja dve zajednice pomogla da se spreče poplave i poboljša kvalitet života ljudi u pograničnom regionu između Kosova i Severne Makedonije.

Cernica je selo sa oko 600 stanovnika na kosovskoj strani granice sa Severnom Makedonijom. Istoimena reka koja protiče kroz centar sela čini ga jednim od najlepših u tom kraju, ali i jednim od najizloženijih poplavama. Fatljum Mehmeti iz Cernice ponosan je na prirodne lepote svog sela i njegove vredne meštane, ali dodaje da bi njihov život mogao da bude mnogo bolji kada bi samo mogli da izbegnu smrad koji dolazi iz reke zbog otpadnih voda koje se u nju slivaju, kao i štete koju prave poplave. „Svake božije jeseni i zime živeli smo u strepnji zbog moguće štete koju bi poplave nanele našim kućama, njivama i životima“, kaže on.

Problem s poplavama nema samo selo Cernica. Čitav taj pogranični region već decenijama ima isti problem, a sa klimatskim promenama poplave su postale češće. Samo ovog leta preko 60 porodica u regionu moralo je da bude evakuisano iz svojih kuća zbog poplava. Nije bilo ljudskih žrtava, ali je materijalna šteta bila značajna. Opština Gnjilane procenila je štetu od ovogodišnjih poplava na oko 1,5 miliona evra. Preko 30 kuća postalo je neuseljivo, pet mostova je srušeno, a hektari obradivog zemljišta oštećeni.

„Meštani već dugi niz godina lobiraju kod lokalnih vlasti i našeg rukovodstva da im pomognu da poprave rečno korito kako bi se šteta od poplava smanjila.“

Nema više poplava

Besim Haziri iz javnog vodovodnog preduzeća Hidromorava na Kosovu objašnjava da poplave imaju prirodne uzroke, mada sa značajnim ljudskim uticajem kao rezultat klimatskih promena. Međutim, u slučaju Cernice i okoline, poplave su takođe rezultat nedostatka odgovarajuće infrastrukture. „Meštani već dugi niz godina lobiraju kod lokalnih vlasti i našeg rukovodstva da im pomognu da poprave rečno korito kako bi uticaj poplava bio smanjen“, kaže Besim.

Iako su bili veoma voljni da pomognu, preduzeće i lokalne vlasti nisu imale ni finansijska sredstva ni stručnost za ovaj važan projekat. Prilika se ukazala 2019. godine kada su otkrili da mogu da dobiju podršku iz programa prekogranične saradnje (CBC) Kosova i Severne Makedonije koji finansira EU. Preduzeće Hidromorava uspešno se prijavila zajedno sa Javnim preduzećem Vodovod Kumanovo, iz makedonskog grada koji se nalazi s druge strane granice. To je bio početak projekta koji su nazvali „Značajne koristi za životnu sredinu i zdravlje u pograničnom području“, koji bi imao dugoročan pozitivan uticaj na živote lokalnih stanovnika.

Za dve godine, u okviru projekta izvršeno je nekoliko značajnih infrastrukturnih intervencija. To je podrazumevalo preuređenje korita reke i smanjenje zagađenja zemljišta razdvajanjem otpadnih i atmosferskih voda – sve to znači da otpadne vode više ne teku direktno u reku i takođe se oslobađaju neprijatnog mirisa. Pored toga, projekat je doneo i neke estetske promene izgradnjom šetališta i prostorima za sedenje i rekreaciju uz reku. Slična poboljšanja izvršena su i sa druge strane granice u opštini Kumanovo.

„Zahvaljujući podršci EU, sada ne moramo da brinemo o opasnosti po naše živote i imovinu od poplava svake zime.“

O projektu

Projekat CBC-a koji finansira EU, „Značajne koristi za životnu sredinu i zdravlje u pograničnom području“ pokrenut je u februaru 2020. i završen u oktobru 2021. godine. Ukupna vrednost projekta bila je preko pola miliona evra.

Da bi se obezbedila održivost, projekat je takođe pokrenuo i sproveo kampanju podizanja ekološke svesti o održavanju reke i okolnog područja čistim. Besim napominje da je, osim finansiranja EU, prekogranična razmena znanja i ideja sa kolegama iz Vodovoda Kumanovo imala značajan uticaj na uspeh projekta.

Fatljum objašnjava da je ovaj projekat imao bitan uticaj na njihove živote. „Zahvaljujući podršci EU sada ne moramo da brinemo o opasnosti po naše živote i imovinu od poplava svake zime“, kaže on.

Povratak kući posle 20 godina

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Program koji sufinansira EU podržao je izbeglicu iz Bosne i Hercegovine da započne novi život u svom rodnom selu.

Rat u Bosni i Hercegovini unesrećio je stotine hiljada porodica. Mnogi su izgubili svoje voljene ili posao i morali su da napuste svoje rodne gradove i sela, da se nikada ne vrate. Davorin Savić iz sela Bačevići, kod Mostara, jedan je od onih koji su preko noći morali da napuste svoje ognjište i nađu utočište negde drugde. Međutim, Davorin je takođe jedan od srećnika koji je uspeo da se vrati u svoje selo i tamo započne novi život.

Grad Mostar bio je jedan od mnogih multietničkih gradova u Bosni i Hercegovini u kojima su Hrvati, Bošnjaci i Srbi živeli u slozi. Međutim, ova harmonija je nestala s početkom rata koji je trajao od 1992. do 1995. godine. Hiljade ljudi je poginulo, a procenjuje se da je raseljeno više od milion ljudi, što ga čini najrazornijim sukobom u Evropi od kraja Drugog svetskog rata.

„Bilo je teško živeti kao izbeglica, ali nekako smo uspeli da preživimo. Živeli smo pod kirijom, a uglavnom sam radio na lokalnoj pijaci za male pare.”

Najzad, povratak kući

Sukob u Mostaru počeo je i razvio se brzo, a Davorin i njegova porodica morali su isto tako da reaguju, ostavljajući kuću i svu imovinu u selu. Pošto su Srbi, preselili su se u Srbiju. Davorinova sećanja na dane kada je 1992. godine zajedno sa bratom i majkom napustio porodičnu kuću da bi pobegao u Beograd još uvek su sveža. „Bilo je teško živeti kao izbeglica“, priseća se on. „Ali nekako smo uspeli da preživimo. Živeli smo pod kirijom, a uglavnom sam radio na lokalnoj pijaci za male pare.”

U Beogradu je živeo 18 godina, ali 2010. godine porodica se konačno vratila u Bačeviće, gde su, na njihovu veliku žalost, saznali da im je kuća potpuno srušena. Međutim, sreća im se ubrzo promenila. „Komšije su nam rekle za program koji je rekonstruisao kuće za povratnike”, kaže Davorin. „Brzo smo podneli zahtev za Regionalni stambeni program.“

Davorin priznaje da život u Bosni i Hercegovini nije lak, posebno za povratnike i interno raseljene osobe. Iako je pre rata radio u elektrani, po povratku u BiH nije mogao da nađe posao u tom preduzeću. Još uvek nema posao sa sigurnom platom ili zdravstvenom zaštitom.

„Nikada nisam zamišljao da ću se vratiti u svoje selo i proizvoditi povrće u stakleniku i obrađivati zemlju.“

O projektu

U Bosni i Hercegovini je do danas uručeno oko 1.800 stambenih jedinica u okviru Regionalnog stambenog programa. Konačni cilj je da više od 3.000 stambenih jedinica bude izgrađeno do juna 2023. godine. Za Regionalni stambeni program do sada je izdvojeno skoro 291 milion evra, od čega je više od 76 miliona namenjeno projektima u BiH. Sa 235 miliona evra, Evropska unija je glavni donator Programa.

Međutim, uprkos svemu, Davorin uspeva da obezbedi dostojanstven život sebi, svojoj majci i porodici svog brata, koji je preminuo prošle godine. Ovo je u velikoj meri zahvaljujući kući koja je obnovljena uz podršku Regionalnog stambenog programa i plastenika i malog traktora koji su obezbeđeni uz podršku Katoličke službe za pomoć. „Nisam mogao ni da zamislim da ću se vratiti u svoje selo i proizvoditi povrće u stakleniku i obrađivati zemlju“, smeje se on. „Ali ovo je sjajno. Svoje proizvode prodajem na pijaci u Mostaru.“

Razmišljajući o svom životu danas, Davorin odmah spominje ljubaznost svojih komšija različitih nacionalnosti. Za razliku od situacije kada je morao da pobegne iz Bačevića, sada kaže: „Živimo zajedno, pomažemo jedni drugima i slavimo sve praznike.“

Novi rast na vojvođanskim poljima

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Mladi srpski poljoprivrednik ostvario dečački san uz podršku EU.

Milan Plavšić (35) živi u Sremskoj Mitrovici. Potiče iz porodice sa dugom tradicijom u poljoprivredi, ali za razliku od oca i dede, Milan je imao priliku da diplomira na poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Njegov cilj je da porodični posao podigne na sledeći nivo. „S poljoprivredom sam rastao. Naprosto je obožavam i nikada nisam ni pomišljao da se bavim nekim drugim poslom”, kaže Milan.

Vojvodina je poznata po plodnom zemljištu koje je vekovima bilo idealno za poljoprivredne useve poput kukuruza, pšenice, soje i suncokreta. Pokrajina je najveći proizvođač i izvoznik poljskih useva na Zapadnom Balkanu. Kao i Milan, većina ljudi u regionu bavi se poljoprivredom, ali, uprkos prednosti dobrog zemljišta, poljoprivrednici se suočavaju sa ozbiljnim poteškoćama.  „Neka od malih poljoprivrednih domaćinstava sa dva do tri hektara zemlje ili prodaju svoje zemljište ili ga iznajmljuju većim proizvođačima, jer nisu u mogućnosti da investiraju u novu tehnologiju i kupe opremu za modernu poljoprivredu“, kaže on.

„Stari traktor se pretvorio u problem, jer više nije radio kako treba i nismo mogli da ispoštujemo rokove ili proizvedemo neophodne količine useva.“

Novi traktor, bolje poslovne prilike

 Sa svojih 20 hektara zemlje, Milan sebe smatra proizvođačem srednje veličine, ali i on je imao poteškoća. Posedovanje traktora je presudno za njegovu delatnost, a onaj koji je Milanova porodica imala kupljen je 1987. godine. Milan se seća radosti kada je prvi put vozio ovaj traktor sa samo 12 godina. Ali kako je vreme prolazilo, mašina je počela da pokazuje znake starosti. „Stari traktor se pretvorio u problem, jer više nije radio kako treba i nismo mogli da ispoštujemo rokove ili proizvedemo neophodne količine useva“, kaže Milan.

Porodica je znala da treba da uloži u novi traktor, koji može da košta i do 70.000 evra, što je ogroman iznos za proizvođače njihove veličine. Nisu imali dovoljno novca, a podizanje kredita u ovom iznosu je delovalo previše rizično i skupo na duži rok. Ali bez nove opreme, njihov posao bi bio ozbiljno ugrožen.

Tračak nade se javio kada je Milan čuo za Program pretpristupne pomoći za ruralni razvoj (IPARD) koji finansira EU i koji podržava poljoprivredu u Srbiji i regionu. Videvši da ispunjava kriterijume, Milan je odlučio da podnese zahtev za podršku. Prijava je bila uspešna i porodica je uspela da kupi novi traktor.

„Sa novim traktorom koji smo dobili uz podršku EU, sada mogu da radim brže i bezbednije i da imam kvalitetnije prinose.“

O projektu

Deo Instrumenta za pretprijemnu pomoć (IPA), koji ima za cilj podršku reformama u zemljama u procesu pridruživanja EU, Instrument za pretprijemnu pomoć ruralnom razvoju (IPARD) usmeren je na ruralna područja i sektore agro hrane tih zemalja. Ovim sredstvom, EU korisnicima pruža finansijsku i tehničku pomoć kako bi njihov poljoprivredni sektor i ruralna područja bili održiviji i uskladila ih sa Zajedničkom poljoprivrednom politikom EU.

Program IPARD podržao je Milanovu porodicu sa više od 50% iznosa za kupovinu novog traktora. Ostatak je porodica pokrila delom od sopstvene ušteđevine, a delom od kredita koji su uzeli od banke i koji je bilo lakše dobiti uz podršku IPARD-a. „S novim traktorom koji smo dobili uz podršku EU, sada mogu da radim brže i bezbednije i da imam kvalitetnije prinose“, kaže Milan.

Milan ima viziju daljeg širenja jer ima kvalitetno zemljište i tržište. Ono što je najvažnije, on sada ima i novi Steyr traktor, baš onaj o kojem je sanjao kao dečak. „San svakog mladića koji živi u poljoprivrednom domaćinstvu je da kupi novi traktor. To je bio i moj san. Uz podršku EU, taj san mi se ostvario“, kaže Milan.

Premošćavanje Save

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Novi most između Hrvatske i BiH, koji podržava EU, predstavljaće veliku promenu za lokalne privrede i okolinu, olakšavajući veze između Zapadnog Balkana i EU.

Teran Mušinović je kamiondžija iz Bosne i Hercegovine (BiH). Godinama već putuje u Hrvatsku i druge zemlje EU gde prevozi robu. Tvrdi da je jedan od najtežih delova njegovog posla čekanje na granicama. Najteži granični prelaz u Bosni i Hercegovini za njega je Gradiška. „Čeka se po pet, šest, sedam, ponekad čak i osam sati kod Gradiške”, kaže Teran.

Gradiška je grad na severozapadu Bosne i Hercegovine, smešten na desnoj obali reke  Save preko puta drugog gradića, Stare Gradiške, koji se nalazi u Hrvatskoj. Gradiška je nekada bila mirno malo mesto sa malim prometom posetilaca. Međutim, kada su Bosna i Hercegovina i Hrvatska stekle nezavisnost, grad je postao važan granični prelaz između dve zemlje. Dugi redovi vozila i frustrirani vozači sada su uobičajen prizor u Gradiški jer put do granice prolazi kroz grad oko dva kilometra, izazivajući saobraćajne gužve, uska grla i zagađenje vazduha.

„Svojevremeno je izgrađen most da poveže dva mala grada. Međutim, sada se tu nalazi granični prelaz, što je izazvalo probleme sa dugim kolonama na granici i u samoj Gradiški.“

Most koji spaja ljude i privredu

Davor Vučković radi kao koordinator u JP Autoputevi, u Republici Srpskoj. On objašnjava da je stari most koji sada povezuje dve zemlje na graničnom prelazu Gradiška izgrađen sedamdesetih godina prošlog veka. „Svojevremeno je izgrađen most da poveže dva mala grada. Međutim, sada se tu nalazi granični prelaz, što je izazvalo probleme sa dugim kolonama na granici i u samoj Gradiški“, kaže Davor.

Uz podršku Evropske unije, situacija se sada menja. U sklopu investicionog projekta Koridor Vc – najvećeg infrastrukturnog projekta u istoriji zemlje – izgrađen je novi most, zajedno sa graničnim objektima, izvan urbanog jezgra.Zvanično povezan u oktobru 2021. godine, most preko reke Save dugačak 430 metara sada povezuje ne samo BiH i Hrvatsku, već i region Zapadnog Balkana sa EU.

Očekuje se da će moderni objekti i poboljšana infrastruktura skratiti čekanja na granici na putu 2a, koji se proteže skoro 240 kilometara od Lašve (Zenice) u Bosni i Hercegovini preko Banjaluke, do Okučana u Hrvatskoj. Sve skupa, most, granični objekti i deonica autoputa Ruta 2a između Banjaluke i Gradiške, koji je već završen 2011. godine, dobili su bespovratna sredstva u iznosu od 3,2 miliona evra od Evropske unije i kredit u iznosu od 65 miliona evra od Evropske investicione banke, kreditne ustanove EU.

„Sa već izgrađenih 105 km u Republici Srpskoj i oko 115 km u Federaciji Bosne i Hercegovine, uz podršku EU, BiH ima više od 200 km najsavremenije mreže autoputeva sa najvišim sigurnosnim standardima za sve korisnike puteva.“

O projektu

Panevropski koridor Vc u Bosni i Hercegovini je prvi veliki autoput i najveći infrastrukturni projekat u istoriji zemlje. Evropska unija je do sada uložila preko 225 miliona evra bespovratnih sredstava, zajedno sa skoro milijardu evra kredita preko Evropske investicione banke, za izgradnju 12 deonica autoputa Koridora Vc u BiH i jednog prekograničnog mosta.

Ovo finansiranje se usmerava kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan, donatorsku investicionu platformu koju vodi EU i koja objedinjuje bespovratna sredstva sa finansiranjem partnera za implementaciju kako bi se podržalo proširenje EU i socio-ekonomski razvoj u regionu.

Kako objašnjava Davor, zahvaljujući ovoj investiciji značajno će se povećati protok robe i ljudi, a unapređenju bezbednosti doprineće i lakši protok saobraćaja i kvalitetne veze. „Sa već izgrađenih 105 km u Republici Srpskoj i oko 115 km u Federaciji Bosne i Hercegovine, uz podršku EU, BiH ima više od 200 km najsavremenije mreže autoputeva sa najvišim sigurnosnim standardima za sve korisnike puteva.“

Međutim, ne radi se samo o boljim vezama između BiH i Hrvatske. Novi granični prelaz takođe će obezbediti vezu sa širom transevropskom transportnom mrežom, što će biti velika promena za lokalnu ekonomiju. Za Terana i njegove brojne kolege to znači da će u budućnosti tranzit kamiona ka EU biti brži. Granični prelaz će takođe imati širi uticaj – stvaranje novih radnih mesta, a kako bukvalno tako i metaforički, pružiće priliku za „izgradnju mostova“ između graničnih zajednica i kultura.

Stopama Majke Tereze

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Obnova hodočasničke planinske staze koja povezuje Kosovo i Severnu Makedoniju donosi podsticaj lokalnim ekonomijama i zajedničkom kulturnom nasleđu.

Letnica je selo na jugoistoku Kosova sa manje od 5.000 stanovnika. Međutim, tokom nekoliko letnjih sedmica, broj stanovnika sela se povećava na preko 30.000. Razlog tome je hodočašće do statue Crne Bogorodice, Gospe od Letnice.

Ova statua stara je više od 300 godina i njena priča počinje u Skoplju, prestonici Severne Makedonije. Posle povlačenja austrijske vojske iz grada u šesnaestom veku i povratka Skoplja pod osmansku vlast, grupa katolika je izbegla u Letnicu, noseći sa sobom statuu Crne Bogorodice. U devetnaestom veku, Fulgencije Carev, arhiepiskop skopski, organizovao je godišnje hodočašće u Letnicu.

„Pošto je poreklom iz Prizrena a odrasla je u Skoplju, detinjstvo Majke Tereze je savršen primer zajedničkog kulturnog nasleđa koje treba da poveže ljude iz oba mesta i šire.“

U avgustu 1928, jedna od hodočasnica bila je mlada Anjeze Gondže Bojadžiju, koja je taj put svake godine prelazila od svoje sedme godine. Anjeze se rodila i odrasla u Skoplju, ali je upravo u Letnici na taj dan uspenja čula poziv Gospe od Letnice, Crne Bogorodice, da postane sestra misionarka i služi siromašnima sveta. Te godine je napustila Skoplje da bi se pridružila časnim sestrama lorentinkama i otplovila u Indiju pod imenom Sestra Marija Tereza.

Oslobađanje kulturnog i ekonomskog potencijala

Put prekograničnog hodočašća kojim je Majka Tereza prolazila bio je zatvoren i decenijama nije korišćen niti održavan, a ljudi su počeli da odlaze u Letnicu kolima. Kosovska Fondacija za kulturno nasleđe bez granica (CHwB) i njihova partnerska organizacija Fondacija za razvoj malih i srednjih preduzeća iz Skoplja videle su da bi obnova i ponovno otvaranje planinske staze bila dobra prilika za promovisanje kulturnog nasleđa i ekonomskog razvoja regiona, posebno ako bi se priča povezala sa životom Majke Tereze.

Adea Mekulji je menadžerka projekta. „Majka Tereza je poznata širom sveta, ali je bilo vrlo malo informacija o mladoj Anjeze Gondže Bojadžiju, pre nego što je postala poznata“, kaže ona. „Pošto je poreklom iz Prizrena a odrasla je u Skoplju, detinjstvo Majke Tereze je savršen primer zajedničkog kulturnog nasleđa koje treba da poveže ljude iz oba mesta i šire.“

Ključna podrška EU

Ideju je podržala EU, a istraživanje i prikupljanje informacija o ranom životu Majke Tereze bila je jedna od glavnih komponenti projekta „Na tragu Majke Tereze“ koji je finansiran u okviru programa EU za prekograničnu saradnju između Kosova i Severne Makedonije.

Pored restauracije i signalizacije hodočasničkog puta kao planinarske staze, kao i prikupljanja i objavljivanja informacija o ranom životu Majke Tereze, projekat je doprineo i restauraciji lokaliteta kulturnog nasleđa kao što su Muzej Majke Tereze u Prizrenu, hodočasničko mesto u Letnici i Manastir Svetog Pantelejmona u Gornjem Nereziju u Skoplju.

„Projekat će imati uticaja na dalje kulturno obrazovanje ljudi u pograničnom području i na dalji ekonomski razvoj pograničnog regiona.“

O projektu

Glavni cilj projekta „Na tragu kulturne staze Majke Tereze“ koji finansira EU bio je jačanje saradnje između organizacija civilnog društva i drugih na Kosovu i u Severnoj Makedoniji kroz priznavanje zajedničkih vrednosti i zajednički ekonomski rast.

Adea objašnjava da je podrška EU bila od presudnog značaja za oživljavanje projekta, sa širim uticajima koji će odjeknuti širom regiona. „Projekat će imati uticaj na dalje kulturno obrazovanje ljudi u pograničnom području i na dalji ekonomski razvoj pograničnog regiona“, kaže ona.

Staza Majke Tereze sada je otvorena za posetioce koji žele da prošetaju ili se pridruže hodočašću na starinski način i usput saznaju nešto više o jednoj od najpoznatijih ličnosti dvadesetog veka.

Zapadni Balkan bruji od organskog uzgoja

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Stories.

Projekat koji finansira EU pomaže pčelarima iz Severne Makedonije da se prebace na ekološki uzgoj.

Opština Kavadarci nalazi se u tikveškom okrugu u Severnoj Makedoniji. S manje od 40.000 stanovnika, kao i mnoge druge ruralne oblasti na Zapadnom Balkanu, opština pati od iseljavanja mladih ljudi i porodica koje odlaze u veće gradove u potrazi za boljim životom. Iseljavanje mladih bila je glavna motivacija za pokretanjeprojekta inkubatora Vitac koji finansira EU, a koji promoviše ekološko pčelarstvo, jer se zna da je nedostatak ekonomskih mogućnosti glavni razlog migracije u veće gradove. Zlatka Milkov jedna je od onih koji za sada još uvek žive u Kavadarcima. Završila je poljoprivredni fakultet, ali je radila kao računovođa nekoliko godina. U međuvremenu, Zlatkin muž, koji radi kao električar, drži pčele. „Ali ja nikada nisam bila zainteresovana za pčelarstvo; samo sam pomagala mužu da pakuje med tek kada smo imali konačan proizvod“, kaže Zlatka.

Međutim, njen suprug je 2020. godine čuo za program koji nudi obuku o ekološkoj proizvodnji meda, obezbeđen u okviru projekta Vitac, a koji je osmišljen i realizovan u okviru Regionalnog programa lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu (ReLOaD) koji finansira EU. Zlatka je imala više slobodnog vremena od svog muža jer tada nije radila, pa ju je pitao da li bi mu se pridružila. Nevoljno je pristala.

„Naučila sam mnogo toga, od biologije pčela do zanimljivih pojedinosti o proizvodnji meda. Svaki trenutak je bio zabavan i zanimljiv.”

Organsko pčelarstvo, poslovna prilika budućnosti

Obuka je trajala devet meseci i obuhvatala je teorijska i praktična znanja o ekološkom pčelarstvu. „Naučila sam mnogo toga, od biologije pčela do zanimljivih pojedinosti o proizvodnji meda. Svaki trenutak je bio zabavan i zanimljiv”, kaže Zlatka.

U toku jedne godine, 15 osoba je učestvovalo u projektu, uključujući žene i mlade iz tog kraja. Tokom praktične obuke učesnici su uzgojili 30 ekoloških kolonija pčela koje su im potom date kako bi mogli da započnu ili prošire svoja pčelarska dobra sa organskim pristupom. Učesnici su takođe dobili sertifikate za organski uzgoj pčela. Učesnici su naučili kako se organska hrana, uključujući i organski med, uzgaja bez upotrebe sintetičkih pesticida i đubriva i bez genetski modifikovanih organizama (GMO). Samim tim što mnogi veruju da je organska hrana bezbednija, hranljivija i ukusnija, učesnici su dobili pristup svetskom tržištu organske hrane koje je u razvoju.

“Podrška EU bila je od presudnog značaja, jer opštine u regionu imaju sredstva samo za veoma male projekte. Uz podršku EU, uspeli smo da realizujemo mnogo veći projekat i rešimo potrebe lokalne zajednice sa dugotrajnim uticajem.“

O projektu

Osnovni cilj projekta inkubatora Vitac za organsko pčelarstvo je sprečavanje iseljavanja i doprinos oživljavanju sela u opštini Kavadarci. Projektne aktivnosti obuhvataju teorijsku i praktičnu obuku za ciljnu grupu u proizvodnji organskih pčelinjih proizvoda i kolonija pčela.

Pored toga, kroz novoosnovani informacioni centar, poljoprivrednici iz opštine Kavadarci sada dobijaju besplatne savete i smernice kako da svoju proizvodnju pretvore u organsku.   Projekat je realizovalo Udruženje organskih proizvođača Biovita , a finansiran je u okviru ReLOaD programa za koji sredstva obezbeđuje EU, a sufinansira Opština Kavadarci.

Biljana Georgievska, rukovoditeljka projekta, objašnjava da je za njegovu uspešnu realizaciju bilo potrebno mnogo truda, ali i da je rezultat zavisio od posvećenosti učesnika. „Podrška EU bila je od presudnog značaja, jer opštine u regionu imaju sredstva samo za veoma male projekte. Uz podršku EU, uspeli smo da realizujemo mnogo veći projekat i rešimo potrebe lokalne zajednice sa dugotrajnim uticajem“, kaže ona.

Zlatka je postala stožer porodičnog uzgoja pčela koji je sada gotovo u potpunosti organski. U međuvremenu, njihov proizvod je osvojio prvu nagradu za kvalitet meda na godišnjem nacionalnom takmičenju u Tetovu. „Razmišljam o otvaranju prodavnice organske hrane u bliskoj budućnosti. Ako nam to uspe, onda bih možda mogla u potpunosti da se posvetim tom poslu“, kaže Zlatka.