Аутор: WeBalkans

„Da li je moja odluka zaista moja? Samo moja?“ 

 Ovo bi uskoro moglo postati jedno od najvažnijih pitanja koje sebi postavljamo. U vremenu kada su psihološka i digitalna manipulacija sofisticiranije nego ikada, mnogi od nas bivaju lagano i neprimetno usmeravani ka izborima za koje verujemo da smo ih doneli sopstvenom voljom — dok je, zapravo, neko drugi odlučio umesto nas. Mehanizam koji stoji iza svega? Takozvano prikriveno (native) oglašavanje. 

Kada reklame ne izgledaju kao reklame 

Uzmimo, na primer, čitaoce uglednog lista Njujork Tajms. Dok su pretraživali njegovu veb-stranicu, mnogi korisnici su nesvesno zalutali u deo sa sponzorisanim sadržajem, koji je bio neprimetno uklopljen u urednički izgled koji podseća na standardne novinarske članke.
Ono na šta su naišli delovalo je kao iskren, emotivan tekst o očuvanju ptica i njihovoj ključnoj ulozi u zaštiti životne sredine. Bio je pažljivo osmišljen, vizuelno privlačan, uz diskretnu pozadinsku muziku i šarmantne animacije ptica koje lepršaju po ekranu. 

„Kao što sugeriše metafora o kanarincu u rudniku, kada su ptice u nevolji – i mi smo.“ 

Tek pri kraju teksta čitalac otkriva naziv brenda „AllBirds“ – kompanije koja proizvodi obuću, a čije ime zgodno sadrži reč „ptica“. Ali do tog trenutka, promotivna namera je već toliko suptilno utkana da se čitalac ne oseća kao ciljna publika reklame. Nema upadljivih poziva na akciju, nema dugmeta „kupi odmah“ – samo blagi prizvuk ekološke svesti povezan sa jednim brendom. 

Računa se na to da bi ovaj emotivni i čulni utisak mogao kasnije da dovede do kupovine – možda u trenutku kada čitalac shvati da se našao na maloprodajni sajt, ili kada nakon razmišljanja dođe do konstatacije da njegov potrošački izbor može da pomogne „majci Zemlji“. 

Predsednica Centra za nezavisno novinarstvo u Bukureštu, Joana Avadani, smatra da je najveća opasnost ovakvog oglašavanja u tome što je prikriveno.

„Oglašavanje je legitiman način prenosa informacija. Komercijalne informacije su legitimne informacije – ljudi moraju da znaju šta kupuju. Ali prikriveno oglašavanje je problematično. Prikriveno oglašavanje se predstavlja kao vest, a umesto da pruži veći izbor, ono u suštini deluje kao preporuka. Činjenica je da je prikriveno oglašavanje nepošteno. I upravo u tome leži njegova najveća opasnost“, kaže Avadani. 

Suptilni troškovi, snažan efekat 

Prikriveno (native) oglašavanje nije jeftino. Brendovi plaćaju visoku cenu ne samo za vidljivost u uglednim medijima, već i za suptilnu, nenametljivu prezentaciju. Cilj je jasan: stopiti se s uređivačkim sadržajem do te mere da korisnici ne primete da im se nešto prodaje. 

Ovi oglasi su planirani i osmišljeni tako da ne naruše korisničko iskustvo. Usaglašeni su s tonom, stilom i formatom platforme na kojoj se prikazuju. Pojavljuju se unutar korisničkog feed-a, prirodno se uklapajući među ostale članke ili video-sadržaje – zaobilazeći „umor od reklama“ koji često izazivaju tradicionalni baneri. Čak i kada su označeni kao „sponzorisani sadržaj“, njihova strogo komercijalna namena prolazi neprimećeno, odnosno ne upada u oči. 

Šta se dešava kada se ova tehnika primeni u politici? 

Marketari koji osmišljavaju ovakve kampanje će tvrditi da je „pozitivna manipulacija“ prihvatljiva – uostalom, niko nije primoran da kupi cipele. Ali šta se dešava kada se iste taktike primene na političke odluke? 

Šta ako nas ne usmeravaju ka ekološki prihvatljivim patikama, već ka određenim kandidatima na izborima? Šta ako nas suptilno navode da poverujemo u jedan sistem društvenih vrednosti umesto u drugi, a da toga nismo ni svesni? 

„Postoji skrivena opasnost, jer ako se jedna tehnologija koristi u komercijalne svrhe, kasnije se može iskoristiti i u političke svrhe. Dakle, na isti način na koji dobijate prikriveno oglašavanje za cipele ili odeću ili hranu… možete dobiti prikriveno oglašavanje i u politici. I ponovo, umesto da vam se predstave otvorene opcije i da vi, kao birač, izaberete, vama se jednostavno predstavlja „istina“. Kao da je to stvarnost“, kaže Avadani.  

U regionima kao što je Zapadni Balkan, gde kritičko razmišljanje i medijska pismenost još uvek nisu u potpunosti razvijeni, ovo predstavlja ozbiljan problem. Veliki deo stanovništva retko dovodi u pitanje ono što pročita — naročito kada dolazi iz „uglednog“ izvora. 

Ko odlučuje šta je „pozitivna“ manipulacija? 

Ovo je ključno pitanje. Kada su sredstva manipulacije, odnosno, alati uticaja, ovako sofisticirani i nevidljivi, ko odlučuje koje poruke su korisne, a koje loše utiču? Odgovor, nažalost, često leži u rukama upravo onih koji te poruke kreiraju i finansiraju. 

Avadani ističe da većina ljudi nije svesna postojanja prikrivenog oglašavanja — pa čak ni mnogi profesionalci i stručnjaci iz oblasti medija ga ne prepoznaju. 

„To je poprilično nov trend i, kao što sam ranije rekla, glavna opasnost je to što je skriven. To je kao da se igrate sa ljudima umesto da se obratite njihovoj sposobnosti rasuđivanja i da im dozvolite da sami formiraju mišljenja na osnovu argumenata — jednostavno se igrate njihovim emocijama“, kaže Avadani, dodajući da je to nova tehnika manipulacije, posredovana tehnologijom. 

Svesnost je prvi korak 

Prikriveno oglašavanje, u svom najfinijem obliku, može da informiše i inspiriše, ali može i da manipuliše i obmanjuje. Kao medijski konzumenti, moramo razvijati veću svest i jači kritički stav. Što bolje razumemo sredstva koji se koriste na nama, to smo sposobniji da donosimo odluke koje su zaista naše. 

AUTHORS

Mladen Savatović, Journalist

Neda Dimova-Prokić, Journalist

Nina Đuranović, Fact checker

Nina Pavičević, Influencer

Emina Odobašić, Young European Ambassador

Evropska unija, kao politička zajednica koja poštuje najviše standarde ljudskih prava i vrednosti, često je meta različitih aktera koji, širenjem negativnih narativa, nastoje da miniraju poverenje građana u institucije ove unije.

Društvene mreže i sumnjivi mediji bez impresuma i profesionalnih novinarskih standarda u državama Zapadnog Balkana pokušavaju da manipulišu javnim mnjenjem, oslanjajući se na emocije i politička dešavanja, okrećući raspoloženje protiv ispunjavanja evropskih standarda i sprovođenja reformi.

Najčešće teme koje se pojavljuju na takvim veb-sajtovima i na društvenim mrežama odnose se na prava LGBTQ populacije i navodnih napora EU da promeni tradicionalne norme koje narodi Zapadnog Balkana duboko cene.

Često se plasiraju tvrdnje da bi članstvo u EU potkopalo ekonomske standarde i dovelo do eksploatacije prirodnih resursa i drugih ekonomskih potencijala u ovim zemljama.

Jedna stranica  na Fejsbuku iz Hrvatske, sa oko 1.500 pratilaca, tvrdi da je Hrvatska ekonomski bolje stajala dok je bila deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije nego što stoji danas kao članica Evropske unije.

„Tumačite ovo kako hoćete, nazovite me Jugoslovenom i napadajte me, ali to mora da se kaže: Jugoslavija je bila suverena država, za razliku od Hrvatske. Odluke je donosio Hrvat, Josip Broz, a ne Brisel ili strane ambasade. Imali smo poljoprivredu, brodogradnju, industriju, vrhunske filmove i serije i nenadmašnu muzičku scenu. Imali smo i demografski rast i izvesnu predstavu o moralnim vrednostima, jer tada još nisu stigli zapadni materijalizam, kultura Koka-kole, promiskuitet, liberalizam, radikalni feminizam i slično. Imali smo optimizam u društvu, nasmejana lica na ulicama i veru u bolje sutra“, navodi se u objavi.

Međutim, činjenice govore drugačije: Hrvatska je od njenog pristupanja Evropskoj uniji do kraja 2024. godine primila 25 milijardi evra , što je oko četiri puta više nego što je sama izdvojila za EU. Ukupan suficit Hrvatske iznosi 16,36 milijardi evra — razlika između sredstava koje je Hrvatska povukla iz fondova EU i onoga što je uplatila u budžet Unije — rekao je državni sekretar Ministarstva regionalnog razvoja i fondova EU, Domagoj Mikulić, u četvrtak pred Saborom. Povučena sredstva su četiri puta veća od hrvatskog doprinosa budžetu EU od pristupanja pa do kraja 2023. godine,  istakao je i poslanik Hrvatske socijalno-liberalne stranke (HSLS) Dario Hrebak tokom rasprave u Saboru, dodajući da je to istovremeno i dobra poruka evroskepticima.

Ovaj novac ne samo da je pomogao Hrvatskoj da poboljša životni standard već i da sprovede reforme koje su unapredile kvalitet života. Prema podacima Evropske unije, jasno je koliko su zemlje imale koristi od članstva u EU.

Još jedan primer je već pomenuta propagandna stranica na Fejsbuku koja pokušava da izgradi narativ prema kom navodne promene u tradicionalnoj porodičnoj dinamici u državama članicama EU vode do „feminizacije“ evropskih muškaraca. Autor se poziva na medijske navode prema kojima je predsednika Francuske Emanuela Makrona navodno ošamarila njegova supruga.

„Tragikomičnog lidera EU sinoć je ošamarila žena. Možete li da zamislite da Putina ili Sija ošamari njihova supruga? Ne možete. I to je jedan od razloga zašto dekadentna EU — za razliku od Istoka — sve dublje tone ekonomski i politički. To je deo odgovora na pitanje zašto je EU postala nebitan akter u globalnim dešavanjima“, navodi se u objavi na Fejsbuku.

Ipak, sve takve tvrdnje bivaju demistifikovane jasnim pravilima sadržanim u Osnivačkim ugovorima Evropske unije.

Član 3 Ugovora o Evropskoj uniji izričito navodi da se „EU bori protiv socijalne isključenosti i diskriminacije, da promoviše socijalnu pravdu i zaštitu, jednakost između žena i muškaraca, promoviše solidarnost između generacija i prava deteta“.

Narativi dezinformacija prisutni su i u zemljama Zapadnog Balkana koje su u procesu pridruživanja EU, poput Crne Gore.

Proruski portal IN4S, koji je prema nekim anketama šesti najčitaniji u zemlji, često širi sličan ili identičan kontroverzni sadržaj.

U jednom od svojih članaka, IN4S tvrdi da je „grad Rijeka uveo Zdravstveno obrazovanje kao pilot-projekat u šest osnovnih škola“, navodno ne kao klasičan zdravstveni program, već kao kurs seksualnog obrazovanja zasnovan na levo-liberalnom modelu. Prema navodima portala, materijal sadrži brojne primere feminističke i LGBT propagande.

U drugom članku istog portala navodi se: „Pitanje nije da li ćemo ući u EU, već šta će od nas ostati ako uđemo.“

Portal tvrdi da „Evropska unija, pod izgovorom borbe za ljudska prava, sve više vrši pritisak na obrazovne sisteme, medije i pravne okvire država članica da prihvate radikalne rodne teorije, dok istovremeno krivično preti onima koji se takvim stavovima suprotstave“.

Kao primer se navodi Mađarska, koja je, navodno, naišla na oštre kritike nakon što je usvojila zakon kojim se zabranjuje promovisanje LGBT sadržaja deci — što je, navodno, Brisel okarakterisao kao „kršenje evropskih vrednosti“.

Ali, šta je zapravo istina?

Malo šta od ovih tvrdnji je potkrepljeno činjenicama, jer osnivački akti EU jasno definišu da Evropska unija pruža podršku državama članicama, ali nema nadležnost nad obrazovnom politikom. Države članice zadržavaju pun suverenitet kada je u pitanju strukturisanje, organizacija i sadržaj obrazovnih sistema, uključujući nastavni plan i program, finansiranje, kvalifikacije nastavnog kadra i jezik nastave.

U suštini, Evropska unija nema za cilj ukidanje tradicionalnih vrednosti. Naprotiv, u preambuli Ugovora o Evropskoj uniji izričito se navodi namera da se „ojača solidarnost među narodima, uz poštovanje njihove istorije, kulture i tradicija“, kao i da se „potvrdi privrženost principima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i vladavine prava“.

Prema članu 6, stav 3. ovog Ugovora, „osnovna prava, određena i zaštićena Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i ona prava koja proizlaze iz ustavnih tradicija koje su zajedničke državama članicama, predstavljaju opšta načela prava Unije“.

Pored toga, sve odluke moraju „biti bliske građanima“ prateći načelo supsidijarnosti.

Takođe, u članu 2 istog dokumenta, jasno se navodi da je Unija zasnovana na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnika manjina.

Ove vrednosti, kako je naglašeno, su „zajedničke državama članicama u društvu u kome preovladavaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i ravnopravnost žena i muškaraca“.

Iz svega navedenog jasno je da će zemlje Zapadnog Balkana, kada postanu članice EU, uživati ista prava i privilegije kao i sve ostale države članice. Štaviše, kao što pokazuju raniji primeri, one će takođe ostvariti ekonomski napredak i poboljšan životni standard svojih građana.

AUTHORS:

Dejan Šainović, Journalist

Elena Prnjić, Fact checker

Jovana Đurišić, Fact checker

Marina Trajkovska, Influencer

Bojan Ristovski, Young European Ambassador

Plan rasta za Zapadni Balkan je ponuda od strane Evropske unije za države-kandidate (Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija) za ubrzavanje njihovih procesa pridruživanja. Plan rasta predviđa bržu integraciju u Jedinstveno tržište EU, dok istovremeno zahteva jaču regionalnu ekonomsku saradnju, što se očekuje da dovede do ubrzanog socio-ekonomskog približavanja EU. Da bi se podržale ove reforme, napravljen je fond od 6 milijardi evra – sačinjen od 2 milijarde evra u grantovima i 4 milijarde evra u koncesionim kreditima – uslovljenih sprovođenjem konkretnih reformi i usaglašavanjem domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.

Procenjuje se da Sprovođenje Plana rasta može da bude značajan pokretač reformi, potencijalno vodeći do dupliranja regionalnih ekonomija u narednoj deceniji.

„Plan rasta ne utiče na postojeće procese pridruživanja ili konkretne uslove koji su postavljeni u tim okvirima, a posebno u vezi osnovnih principa. Zajedničko regionalno tržište je inicijativa koju su dogovorili lideri Zapadnog Balkana na Samitu Berlinskog procesa u Sofiji 2020. godine. Ovo tržište, zajedno sa pridruženim akcionim planom, ima za cilj da omogući slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i ljudi unutar regiona“, navodi se u Planu rasta, naglašavajući da je „brzina ključna“ i da je plan namenjen da pomogne regionu da se fokusira na svoju zajedničku budućnost kao članice EU i da prevaziđe bilateralne izazove koji sputavaju napredak.

Adi Ćerimagić, analitičar iz Evropske inicijative za stabilnost, objašnjava da EU pokušava da obezbedi kandidatima za članstvo neke od koristi članstva unapred.

„Jedna komponenta je dodatno finansiranje za smanjivanje jaza između onoga što dobijaju članice EU i države-kandidati. Međutim, ovo dolazi uz zahtev za detaljni reformski plan koji obuhvata ne samo vladavinu prava i ekonomske reforme, već i druge oblasti poput javne uprave i reforme javnih nabavki, zavisno od potreba svake države. Dodatni aspekt su pretpristupne koristi, uz očekivanje da će države-kandidati prilagoditi zakonodavstvo i institucije, koje će im omogućiti da funkcionišu kao da su članice. Dobar primer je Zajedničko područje plaćanja evrom (SEPA), koje omogućava bankama u državama-kandidatima da obavljaju transakcije u evrima kao da su u EU, bez dodatnih troškova, ali ovo zahteva prilagođavanje nacionalnog zakonodavstva i bankarskih propisa“, kaže Ćerimagić, napominjući da je suština Plana rasta da se ponudi kandidatima više novca i više mogućnosti za njihove ekonomije i građane, a na osnovu tempa kojim sprovode reforme.

Profesor Lejla Ramić-Mesihović iz Odeljenja za međunarodne odnose Međunarodnog univerziteta Burč (IBU) kaže da ovo predstavlja veliku mogućnost.

„Plan rasta je odlična mogućnost za jačanje Zajedničkog regionalnog tržišta Zapadnog Balkana i za njegovo povezivanje sa Jedinstvenim tržištem EU, ka čemu smo svi usmereni. Ovo je u principu ćup novca kojem svi imamo pristup.“

Plan rasta se fokusira na sedam ključnih oblasti: slobodno kretanje roba, usluga i radnika; pristup plaćanjima u evrima; lakši putni transport; dekarbonizaciju i integraciju energetskog tržišta; zajedničko digitalno tržište; i integraciju u industrijske lance snabdevanja. Neke kreirane mogućnosti uključuju nove perspektive za zapošljavanje, besplatan javni pristup internetu, jeftinije i brže transfere novca (preko SEPA), skraćene periode čekanja na granicama za putni transport (zelene trake) i digitalne habove za startap-kompanije. Preduslovi za ove koristi uključuju usaglašavanje zakonodavstva za kontrolu granica, potpisivanje Konvencije o zajedničkom tranzitnom postupku, reformu javnih finansija u skladu sa evropskim standardima i uzajamno priznavanje veština i kvalifikacija između EU i Zapadnog Balkana – uključujući stručne kvalifikacije, na osnovu postojećih ugovora o mobilnosti.

Plan rasta obuhvata period od 2024-27, a dodeljena finansijska sredstva će se raspredeljivati po formuli koja uključuje BDP, stanovništvo i druge kriterijume. Prema prvobitnim procenama, Albanija može da dobije 922 miliona evra, Crna Gora 383 miliona evra, Kosovo 880 miliona evra, Severna Makedonija 750 miliona evra, Srbija 1,58 milijardi evra, a Bosna i Hercegovina, nakon što izradi svoju reformsku agendu, može da dobije 1,85 milijardi evra. Najmanje 50% ukupnog iznosa će biti usmereno ka investicijama kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan (WBIF). Preostala finansijska sredstva će ići direktno vladama Zapadnog Balkana, a pristup finansijama će zavisiti od napretka ostvarenog u sprovođenju reformskih agendi koje je izradila svaka država.

Isplate će se vršiti dvaput godišnje, na osnovu aplikacija podnesenih od strane vlada Zapadnog Balkana, ali tek nakon što Evropska komisija potvrdi da su svi uslovi ispunjeni – kao što su makroekonomska stabilnost, solidno upravljanje javnim finansijama, transparentnost i budžetski nadzor.

Plan rasta je usvojen 8.11.2023. godine, a do aprila 2025. godine Evropska Komisija je odobrila Reformske agende Albanije, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije. Bosna i Hercegovina tek treba da dobije „zeleno svetlo“.

Vlade Zapadnog Balkana su upozorene da ukoliko ne uspeju da ispune uslove za isplatu, Komisija će suspendovati ili zadržati odnosne iznose. Dalje, oni koji ne sprovedu reforme u okviru jedne ili dve godine će morati da vrate finansijska sredstva, koja će zatim biti preraspodeljena drugima.