Skip to main content

Posao nađen u rancu

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Finansijska sredstva EU pomogla su preduzetnici iz Bosne i Hercegovine na njenom putu ka izgradnji preduzeća koje pomaže drugima da putuju.

Azra Hodžić iz Bosne i Hercegovine oduvek je volela da putuje. Do početka pandemije koronavirusa posetila je brojna mesta – što poslovno, što iz zadovoljstva. Putovanje joj donosi radost, a put u Berlin od pre nekoliko godina postao je neočekivana polazna tačka za novi poslovni poduhvat.

Azra je tražila da kupi ranac koji bi mogla da koristi na tom putovanju, ali i kasnije, kada se vrati kući. Nije mogla da pronađe ništa što bi baš odgovaralo njenim potrebama, pa je, čim se vratila u Sarajevo, osmislila ranac koji zadovoljava njene potrebe i sašila ga zajedno sa svojim ocem.

„Svi su hvalili ranac i pitali odakle mi. Kada sam im rekla da sam ga ja napravila, prijateljica me je pitala da li mogu da napravim i njoj jedan.“

Prvi ranac koji je Azra osmislila i sašila sa svojim ocem imao je jednostavan dizajn, ali to je bilo baš ono što joj je trebalo. Ranac je odmah privukao pažnju njenih kolega na poslu. „Svi su hvalili ranac i pitali odakle mi. Kada sam im rekla da sam ga ja napravila, prijateljica me je pitala da li mogu da napravim i njoj jedan“, kaže Azra.

Posle ove prve porudžbine usledili su i drugi zahtevi, sve dok Azra nije shvatila da to može da se pretvori u dobar posao. Pokrenula je stranicu na društvenoj mreži i na njoj reklamirala svoje modele kojih je sada bilo više. Takođe je smislila veoma kreativan naziv za svoj biznis. Ispred reči „ranac“ stavila je englesku skraćenicu za sveca – „st“. Tako je naziv Azrine kompanije postao ST Ranac. Kada se skraćenica i ranac spoje, dobije se reč „stranac“.

Posao je išao dobro dve godine, Azra je osmišljavala dizajn ranaca, a njen otac ih je šio. Broj porudžbina je rastao, tako da je Azra morala da pronađe rešenje kako da proširi posao. Bila joj je potrebna obuka iz poslovnog menadžmenta, oprema i podrška za marketing i oglašavanje.

„Ranije nisam mogla da kupim ozbiljniju količinu sirovine jer sam direktno zavisila od prometa. Podrška EU mi je pomogla da pređem na sledeći nivo. Sada mogu da odgovorim na veću potražnju kupaca i spremna sam da postanem veliko preduzeće.“

O EU4Business-u

CILJ EU4Business-a je da stimuliše razvoj preduzetništva, izvozno orijentisanih sektora, turizma i poljoprivrede u Bosni i Hercegovini. Program zajednički finansiraju Evropska unija (15 miliona evra iz pretpristupnih fondova) i nemačka vlada (1,1 milion evra). Projekat sprovode GIZ (Nemačka korporacija za međunarodnu saradnju), ILO (Međunarodna organizacija rada) i UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj), a završiće se u martu 2022. godine.

Od prijatelja je čula za program EU4Business koji podržava mlade kompanije i perspektivne preduzetnike u poslovanju i širenju posla. Azra se prijavila i pohađala preko potrebnu obuku iz poslovnog menadžmenta, koja je trajala duže od dva meseca. Dobila je i novu industrijsku šivaću mašinu, s kojom njen otac uspeva da za kraće vreme proizvede više, kao i finansijsku podršku za kupovinu sirovine na veliko i unapred.

Dok svet pronalazi nove načine da putuje u novoj stvarnosti izazvanoj pandemijom koronavirusa, Azra očekuje dalji rast svog poslovanja. Ona planira da poveća asortiman svojih proizvoda i u bliskoj budućnosti zaposli nove radnike. Razvoj njenog posla svakako nije prošao bez izazova, ali je svojom strašću i trudom – i uz malu pomoć EU – uspela da ih sve prevaziđe.

 

Mladi Srbi i Kosovari se pitaju „Kako te vidim?“

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Projekat koji finansira EU pomaže mladim ljudima da prozru predrasude i izraze svoje iskustvo u kratkim video zapisima. Dve kulturne organizacije – Dokufest iz Prizrena i Fond B92 iz Beograda – udružile su se kako bi okupile mlade ljude sa Kosova i iz Srbije i omogućile im da provere da li uverenja koja imaju jedni o drugima imaju osnova. Do sada je oko 40 mladih imalo priliku da dovede u pitanje svoje predrasude u projektu „Kako te vidim?“. Dvadesetčetvorogodišnji Ismail Mirseli iz Prizrena objašnjava zašto se prijavio za ovu aktivnost: „Želeo sam da saznam kakva interesovanja ima mlada osoba iz Srbije, i našao sam i sličnosti i suprotstavljena mišljenja o našim društvima.“ Tokom svoje posete Srbiji, Mirseli je provodio vreme sa mladima iz Kruševca, koji na njegovo iznenađenje dosta podseća na njegov rodni grad. Na brzinu im je objasnio kakav je njegov život na Kosovu. Ostatak vremena je proveo razgovarajući o onome što mu je najvažnije: o svom interesovanju za film, pozorište i kulturu. „Verujem da ako popunimo informacioni jaz univerzalnim vrednostima, ne ostavljamo prostora za bilo kakvu vrstu podele.“

„Želeo sam da saznam kakva interesovanja ima mlada osoba iz Srbije, i našao sam i sličnosti i suprotstavljena mišljenja o našim društvima.“

I zaista, organizatori su se pobrinuli da učesnici projekta ostanu usmereni na kulturu, i što se tiče istraživanja i što se tiče izražavanja ličnog iskustva na kreativan način. Bilo je radionica, poseta kulturnim lokacijama i na kraju kreiranje video snimaka koji odgovaraju na jednostavno pitanje – kako je susret sa vršnjacima licem u lice promenio način na koji ih vide. Zbog mera izazvanih koronavirusom, prva grupa iz 2020. godine morala je da se ograniči na video pozive, ali njihova kreativnost i dalje blista u kratkim video zapisima koje su napravili jedni o drugima Menadžer projekta „Kako te vidim?“ Zana Arapi Dželadini kaže da su takvi projekti ono što je potrebno mladim ljudima da se zaista međusobno upoznaju, kako na Kosovu, tako i u Srbiji. Nedostatak informacija je ono što je dovelo do ideje o projektu, objašnjava ona. Sve je počelo kada su članovi Dokufest tima posetili festival u Srbiji, a domaćini se iznenadili kada su čuli šta se sve dešava u Prizrenu. Oni do tada nisu znali ništa o tome. Zana dodaje da je važan deo projekta praćenje medija u potrazi za konfliktnim pričama i njihovo deljenje sa učesnicima projekta kako bi se uporedila različita gledišta.

„Mi smo samo mladi ljudi koji se zabavljaju, uživaju u ovim sastancima i filmovima“

About the project The project “How do I see you?” has been conceived and implemented by two civil society organisations from Kosovo and Serbia: Dokufest and Fond B92. They aim to create a window of opportunity for the youngsters from both countries thus engaging them in meaningful exchange that goes beyond the simple dialogue. This will be implemented by project partners through exchange camps attending workshops, discussions, meeting cultural practitioners, visiting cultural sites and producing 2-minute videos. The project has received funding from the pre-accession funds of the European Union, as part of the Civil Society and Media Programme for Kosovo 2018-2019. Jedna učesnica iz Srbije kaže da joj je ovo iskustvo bilo jedno od najboljih u životu. Sara Ećimović (23) odmah se povezala sa svojim vršnjakom sa Kosova. Pre nego što su se i lično upoznali, razgovarali su danima telefonom o zajedničkim interesovanjima, kao što su, na primer, evropski film. „Saznala sam dosta o njegovoj porodici, muzici koju stvara i planovima za budućnost“, kaže Ećimović, koja je takođe bila među prvima koji su učestvovali na Dokufestu, festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma u Prizrenu. „Najzad sam uspela da posetim Prizren i Kosovo”, dodaje ona. Tokom 2021. godine, zahvaljujući istom programu kulturne razmene, ona i ostali učesnici će prikazati svoje snimke na festivalu Slobodna zona u Beogradu. „Mi smo samo mladi ljudi, zabavljamo se i uživamo u ovim susretima i filmu“, sumira Sara utiske.

Putovanje kroz vreme: kako je Skopska škola prešla u digitalno doba

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Kako su velike infrastrukturne investicije oslobodile sredstva za finansiranje savremenih digitalnih nastavnih sredstava u školi u Severnoj Makedoniji. Jedna od najstarijih škola u Skoplju, prestonici Severne Makedonije, zove se 25. maj. Sagrađena je 1967. godine i trenutno u njoj uči oko 1.500 đaka. Gotovo 50 godina nikakvi značajniji radovi na održavanju ili obnovi nisu sprovedeni. Prozori, toaleti, krovovi, pa čak i stolice i klupe do nedavno su bili isti kao sedamdesetih godina prošlog veka, zbog čega je škola već počinjala da liči na muzej. Fadilj Murtezani bio je učenik ove škole sedamdesetih godina. Seća se da je tada škola važila za jednu od elitnih u gradu. Četrdeset godina kasnije, 2011. godine, postao je direktor škole. „Krov je prokišnjavao, zimi smo imali problema sa hladnoćom, a čak su i stolica i klupa u kojoj sam nekada sedeo i dalje bile tamo. Pronašao sam svoje ime na njoj“, kaže on sa dozom sete. Zajedno sa novim rukovodstvom škole, Fadilj je preuzeo inicijativu za hitno poboljšanje stanja u kojem se škola nalazi.

„Infrastrukturne investicije u školu oslobodile su sredstva za finansiranje savremenih, digitalnih nastavnih sredstava.“

Ušteda energije i ulaganje u digitalna nastavna sredstva Radovi na renoviranju prvobitno su započeti kao inicijativa roditelja. Počeli su sa manjim popravkama, farbanjem školske ograde i čišćenjem dvorišta. Međutim, to nije bilo ni blizu dovoljno. Potrebni su bili mnogo ozbiljniji radovi za koje nije bilo sredstava. Međutim, energija i entuzijazam lokalne zajednice privukli su pažnju Ministarstva prosvete i nauke, koje je ubrzo odobrilo zahtev za obnovu i rekonstrukciju škole koja se finansirala uz podršku Investicionog okvira za zapadni Balkan (WBIF). WBIF je platforma koju pomaže EU i koja objedinjuje sredstva iz različitih izvora, uključujući Evropsku komisiju, bilateralne donatore i međunarodne finansijske institucije. Zahvaljujući toj inicijativi, na školi su obnovljeni krov i fasada, zamenjeni su prozori i renovirane su podne površine, kao i grejni sistem i električne instalacije. Ovo ulaganje u modernizaciju posebno je poboljšao energetsku efikasnost škole, omogućavajući joj da štedi energiju i istovremeno poboljšava kvalitet nastave. Ušteda energije od više od 100% na godišnjem nivou, ostvarena ovim ulaganjima, oslobodila je finansijska sredstva koja su izdvojena za drugu svrhu.

„Naša predavanja su sada zanimljivija, mnogo su zabavnija; smatramo da imamo sreće i ponosimo se našom školom.“

O projektu  Obnova škole 25. maj deo je većeg projekta koji uključuje izgradnju 70 novih objekata za fizičko obrazovanje u osnovnim i srednjim školama i obnovu 60 osnovnih i srednjih škola širom Severne Makedonije. Projekat je imao koristi od kombinovanog ulaganja bespovratnih sredstava i kredita koji se usmeravaju kroz Investicioni okvir za zapadni Balkan, koji pomaže EU. To je obuhvatalo dva granta WBIF-ovih bilateralnih donatorskih doprinosa, kao i dva kredita u ukupnom iznosu od 42,5 miliona evra od Razvojne banke Saveta Evrope (CEB). O WBIF-u Investicioni okvir za Zapadni Balkan (WBIF) je platforma za koordinaciju donatora koja prikuplja sredstva iz različitih izvora, uključujući Evropsku komisiju. WBIF pruža finansiranje i tehničku pomoć strateškim investicijama u energetskom, ekološkom, socijalnom, transportnom i digitalnom infrastrukturnom sektoru. Takođe podržava inicijative za razvoj privatnog sektora. To je zajednička inicijativa EU, finansijskih institucija, bilateralnih donatora i vlada Zapadnog Balkana. Bolji pristup za sve Nastavnici i učenici škole sada imaju novi nameštaj i nastavnu opremu, kao što su interaktivne table i video-projektori u svakoj učionici, što unapređuje digitalne veštine učenika. „Naša predavanja su sada zanimljivija, mnogo su zabavnija; smatramo da imamo sreće i ponosimo se našom školom“, kaže Anilja Ibiši, učenica devetog razreda. Pored boljeg digitalnog pristupa, renoviranje je poboljšalo i pristup učenicima sa posebnim potrebama. Škola služi kao uzor i druge obrazovne institucije u Severnoj Makedoniji je uzimaju kao primer za pristup adekvatnoj obrazovnoj infrastrukturi. Postizanje evropskih obrazovnih standarda u školi 25. maj privuklo je pažnju i dovelo do upisa novih učenika. Fadilj ponosno kaže: „Stopa upisa je takođe značajno porasla nakon renoviranja, jer se prijavljuju i stanovnici drugih opština“.

Seme uspeha

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Povratak korenima: mladi emigrant se vraća u Albaniju i postaje uspešan preduzetnik uz podršku EU. Mikel Hodža napustio je Albaniju da bi radio kao građevinski radnik u Grčkoj. Kako kaže, morao je da se preseli u Grčku zbog teških ekonomskih uslova, nedostatka radnih mesta i poslovnih izgleda u svojoj zemlji. Tamo je radio nekoliko godina u građevinskom sektoru, gde je posao bio težak, a život nimalo lakši. Stoga je pre deset godina odlučio da se vrati svojim korenima u Fier, i da tamo okuša sreću. Udružio je snage sa drugim članovima porodice da započne novi posao, ali nikada nije ni pomislio da će imati toliko uspeha. Odmah po povratku iz Grčke izgradio je mali staklenik. Namera je bila da uzgaja manje količine povrća, distribuira na obližnje pijace i tako izdržava sebe i svoju porodicu. U to vreme ni u njegovom selu ni u okolini niko nije imao staklenik, tako da je Mikel postao pionir u ovoj vrsti poljoprivrednog biznisa. On se takođe seća da je početak bio veoma težak, jer nije imao značajnu sumu novca za investicije, niti podršku vlade ili bilo koje druge institucije. Ali na kraju su se njegov veliki trud i inovativni pristup isplatili i on je ušao u drugačiju vrstu poljoprivrednog biznisa koji je stalno rastao i pretvorio ga u važnog preduzetnika u ovoj oblasti.

„Video sam veliku priliku u semenu i odlučio da proširim staklenik da bih mogao da proizvodim seme za prodaju drugim poljoprivrednicima.“

Kako seješ, tako žanješ Jedan od najvažnijih preduslova za poljoprivredu je posedovanje visokokvalitetnog semena i sadnica sa dobrom cenom. Kako Mikel nije imao novca da uvozi seme za potrebe svog malog plastenika, počeo je sam da ga čuva i priprema. S vremenom se izveštio u tome i meštani iz okoline koji su tada već imali svoje staklenike počeli su da naručuju sadnice od njega. „Video sam veliku priliku u sadnicama i odlučio sam da proširim staklenik kako bih mogao da proizvodim seme za prodaju drugim poljoprivrednicima“, kaže Mikel. S vremenom, Mikel je postao jedan od vodećih preduzetnika u prodaji semena u svom kraju. Trenutno proizvodi i prodaje preko 12 miliona sadnica godišnje. Pored toga je već izvezao i sadnice lubenice u Crnu Goru, a prošle godine je počeo da izvozi male količine sadnica u Italiju i Bugarsku. Posao je stalno rastao, ali je Mikelu bila potrebna podrška da bi ga podigao na viši nivo. On je čuo za program Instrument pretpristupne pomoći za ruralni razvoj (IPARD) koji finansira EU i pošto se savršeno uklapao u uslove, odlučio je da podnese zahtev.

„Podrška EU je bila tačka u kojoj sam mogao da napravim veliki skok od poljoprivrednika do pravog preduzetnika u poslovanju semenjem.“

O programu Deo Instrumenta za pretprijemnu pomoć (IPA), koji ima za cilj podršku reformama u zemljama u procesu pridruživanja EU, Instrument za pretprijemnu pomoć ruralnom razvoju (IPARD) fokusiran je na ruralna područja i sektore agro hrane tih zemalja. Ovim sredstvom EU korisnicima pruža finansijsku i tehničku pomoć kako bi njihov poljoprivredni sektor i ruralna područja bili održiviji i uskladila ih sa zajedničkom poljoprivrednom politikom EU. Ključni korak ka preduzetništvu Uz podršku IPARD-a, Mikel je izgradio još jedan  savremeni staklenik od 4830 kvm opremljen neophodnom tehnologijom i sistemima koji omogućavaju celogodišnju sadnju i uzgoj sadnica. „Podrška EU bila je tačka u kojoj sam mogao da napravim veliki skok od poljoprivrednika do pravog preduzetnika u poslu sa smenjem“, kaže Mikel. Podrškom IPARD-a pokriveno je 65% investicije, a za ostalo je morao da uzme kredit od banke. Mikel je ranije pokušavao da dobije kredit za proširenje posla, ali mu to nije pošlo za rukom. On objašnjava da su banke, kada mu je odobrena podrška IPARD-a, bile spremne da kreditiraju preostali deo. Mikel trenutno ima 25 radnika i planira da zaposli još ljudi u budućnosti. Kupio je još zemlje, jer je narudžbina za sadnice sve više. „Poljoprivreda je veoma dobar biznis ako ste spremni vredno da radite i posvećeni ste održavanju kvaliteta svojih proizvoda“, kaže on.

Lokalni ukusi sreću globalne klijente

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Projekat koji finansira EU podržava Albaniju i Crnu Goru u međunarodnoj promociji lokalne kuhinje. Ivana Babović živi u slikovitom selu Konjuhe kod Andrijevice na severu Crne Gore. Selo je daleko od primorja i drugih mesta po kojima je Crna Gora poznata u svetu turizma. Ivana, njeno četvoro dece i suprug uglavnom su živeli od poljoprivrede, sve dok pre pet godina predstavnici Regionalne razvojne agencije za Bjelasicu, Komove i Prokletije nisu posetili njihovo selo. Došli su da razgovaraju o mogućem poslu koji bi meštani mogli da pokrenu kroz projekat koji finansira EU. Ivana kaže da je ovo bio šok za nju, njene prijateljice i ostale meštane, jer je retko ko zalazio u njihov kraj, a kamoli ljudi koji im nude da postanu poslovne žene. Osim prirodnih lepota i tradicionalne arhitekture, Ivanino područje ima i bogatu kulinarsku tradiciju. To je rezultat obilja organskog voća i povrća od kojeg se spravljaju raznovrsna tradicionalna jela koja su do početka ovog projekta uglavnom bila nepoznata onima koji ne potiču iz Ivaninog kraja. Među specijalitetima se nalazi i kačamak od kukuruznog brašna mlevenog na starinski način u seoskoj vodenici; pite od kiselog zelja i domaćeg sira; jela sa mesom životinja koje su uzgajane u domaćinstvu i domaću rakiju.

„Kada je obuka počela, nismo bile baš previše optimistične u vezi sa ishodom, a drugi meštani su bili skeptični i zavitlavali nas da opet idemo u školu. Međutim, kada je stigao prvi gost, stvari su se promenile.“

  Od izolovanog sela do gostiju iz inostranstva Ivana je bila jedna od prvih žena koja je pristala da učestvuje u projektu. Navikla je da kuva za svoju porodicu i da ugošćava rodbinu i prijatelje, ali kuvanje i ugošćavanje stranaca u zamenu za novčanu nadoknadu bila je potpuno nova priča za nju. „Do tada sam bila domaćica. Nisam imala pojma o biznisu, a odluka da se upustim u preduzetništvo nije bila laka“, kaže ona. Međutim, projekat je pružio punu podršku, uključujući i profesionalne ugostiteljske veštine, kao što su odnos prema gostima, prezentacija hrane i ponuda aktivnosti za turiste. „Ako mi verujete, kada je obuka počela, nismo bile baš previše optimistične u vezi sa ishodom, a drugi meštani su bili skeptični i zavitlavali nas da smo se vratile u školu. Međutim, kada je stigao prvi gost, stvari su se promenile“, kaže Ivana. Njena prva gošća bila je mlada žena iz Belgije koja je ostala tri dana, živeći i kuvajući sa porodicom. Nakon pet godina, Ivana i njena porodica redovno primaju posetioce iz celog sveta, a turizam im je postao glavni izvor prihoda. Jedna od njenih ćerki sada čak i studira turizam i razmišlja o širenju posla. Projekat prekogranične saradnje (CBC) koji finansira EU i koji se bavi lokalnim kulinarstvom kao turističkom ponudom prekograničnog regiona ima dve glavne komponente. Ivana i njena porodica iskoristile su komponentu gastronomskih puteva koja je uključivala podršku seoskim domaćinstvima i međusobno povezivanje sela u Albaniji i Crnoj Gori kako bi ponudila integrisani koncept turizma zasnovan na putu koji je usmeren ka gastronomiji. Jednako važna komponenta projekta bila je i uključivanje tradicionalnih lokalnih recepata u turističku ponudu putem istraživanja i očuvanja regionalnih jela i njihovim korišćenjem u lokalnim restoranima i na gastronomskim putevima, uključujući i otvaranje degustacionih tačaka u seoskim domaćinstvima. Cilj je bio da se ožive neka od zaboravljenih jela i lokalni kuvari obuče da ih pripremaju, kako bi ona našla svoje mesto u jelovnicima lokalnih hotela i restorana.

„Veoma smo ponosni na uspeh našeg Kuvara, jer je to uspeh ne samo za naš projekat, već i za zemlje koje su uključene u njega.“

O projektu Projekat „Lokalna kuhinja kao turistička ponuda u prekograničnom regionu“ koji finansira EU počeo je 2018. godine i završio se 2020. godine. Cilj projekta bio je da se poveća konkurentnost turističkog sektora uključivanjem lokalne gastronomije u ukupnu turističku ponudu prekogranične oblasti. Projekat su realizovali RRA Bjelasica, Komovi i Prokletije i Nacionalna turistička organizacija Crne Gore u saradnji sa Eko-partnerima za održivi razvoj i Opštinom Puke iz Albanije. Jelena objašnjava da je hrana slična sa obe strane granice, ali i da ipak ima karakterističan ukus i svojstva. Ovaj važan prekogranični element obogatio je projekat i turističku ponudu regiona. Kuvar koji je pripremljen u okviru ovog projekta osvojio je drugo mesto u svetu u kategoriji najboljih kulinarskih publikacija i prvo mesto u kategoriji prehrambenog turizma na takmičenju „Svetski dan održive gastronomije“. Knjiga je od juna do septembra bila izložena u Muzeju Alfreda Nobela u Švedskoj. „Veoma smo ponosni na uspeh našeg Kuvara jer je to uspeh ne samo za naš projekat već i za zemlje koje su uključene u ovaj projekat CBC-a“, kaže Jelena Krivčević, menadžerka projekta.

Majčinstvo kao inspiracija za posao

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Projekat koji finansira EU podržava majku preduzetnicu na njenom putu ka izgradnji inovativnog biznisa. Sarajka Mirna Perendija je majka troje dece. Dugo je radila razne poslove, od bankarstva do trgovine. Pre trinaest godina prvi put je postala majka, a njeno prvorođeno dete ne samo da joj je donelo radost i sreću, već je i utrlo put inovativnom poslovnom poduhvatu. Danas je ona vlasnica male kompanije koja napreduje, uz podršku EU. Pored pokrivanja lokalnog tržišta, ona planira da svoj proizvod predstavi i tržištu EU. Mirna se seća da u vreme kada je postala majka, u Bosni i Hercegovini nije bilo ergonomskih nosiljki za bebe, takozvanih kengura. Uspela je da nabavi jednu uz pomoć prijatelja koji su živeli u inostranstvu. Za svoje drugo dete odlučila je da sama sašije nosiljku i tada joj je palo na pamet da bi proizvodnja nosiljki za bebe mogla biti dobra poslovna ideja. To bi rešilo problem mnogim drugim roditeljima, koji su, kao i Mirna, morali da ih uvoze ili naručuju iz inostranstva uz pomoć prijatelja i rođaka.

„Tada sam odlučila da više ne radim za druge, već da razvijam sopstveni biznisa.“

Od usputnog, do posla s punim radnim vremenom U početku, Mirna je sama kod kuće pravila nosiljke za bebe prijateljima, rođacima i kolegama, što joj je bio usputni posao. Međutim, kako je vreme prolazilo, broj porudžbina je rastao, pa je 2015. godine donela odluku da ovaj usputni posao pretvori u glavni. „Tada sam odlučila da više ne radim za druge, već da razvijam sopstveni biznis“, kaže ona. Konstantno je poboljšavala svoje proizvode menjajući, prilagođavajući i usavršavajući dizajn i funkcionalnost nosiljki. Kako je potražnja rasla, angažovala je dodatne honorarne saradnike koji su joj pomagali u proizvodnji. Međutim, u određenom trenutku morala je da napravi odlučujući korak. Nije znala dovoljno o poslovnom menadžmentu i šta treba da uradi da bi proširila poslovanje. Bile su joj potrebne i bolje mašine. Tada je čula za projekat EU4Business koji finansira EU. „Videla sam njihovu objavu na Fejsbuku i pomislila, ‘ovo je baš ono što mi treba’ i odlučila da se prijavim“, kaže Mirna.

„Čvrsto verujem u žensko preduzetništvo i mislim da uz malu podršku preduzetnice mogu da naprave čuda. Zato se nadam da ću u našoj firmi zaposliti još najmanje tri samohrane majke, jer sam nekada i ja bila u njihovoj koži.“

O projektu Cilj EU4Business-a je da stimuliše razvoj preduzetništva, izvozno orijentisanih sektora, turizma i poljoprivrede u Bosni i Hercegovini. Ukupni budžet EU4Business iznosi 16 miliona evra, a zajednički ga finansiraju Evropska unija (15 miliona evra) i nemačka vlada (1,1 milion evra). Projekat sprovode GIZ (Nemačka korporacija za međunarodnu saradnju), ILO (Međunarodna organizacija rada) i UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj), a završiće se u martu 2022. godine. Uz podršku EU4Business projekta, Mirna je prošla obuku o poslovnom menadžmentu i dobila 5.000 evra finansijske podrške od koje je kupila bolju mašinu. Ovom investicijom uspela je da poveća kvalitet i količinu proizvodnje i sada ima neophodne međunarodne sertifikate za izvoz u EU. Sada planira da još više proširi svoje poslovanje i poveća broj radnika i saradnika.  „Čvrsto verujem u žensko preduzetništvo i mislim da preduzetnice uz malu podrušku mogu da naprave čuda. Zato se nadam da ću u našoj firmi zaposliti još najmanje tri samohrane majke, jer sam nekada i ja bila u njihovoj koži“, kaže Mirna.  

Čista voda za Prištinu! obezbeđeno snabdevanje vodom za godine koje dolaze

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Od sporadičnog do stalnog: kako je projekat koji je podržala EU spasao glavni grad Kosova od nestašice vode. Musa Hasani radi kao telefonista u prištinskom vodovodu duže od tri decenije. Njegov posao je naizgled jednostavan: javlja se na telefonske pozive građana i prosleđuje žalbe odgovornim odeljenjima. Međutim, oko 2000. godine, ovaj jednostavan posao postao je naporan i stresan. Musa se seća da je primao preko 200 poziva dnevno, od kojih su većina bile pritužbe građana na nestašicu vode. Posle rata 1999. godine, Priština se suočila sa ogromnim prilivom stanovništa iz drugih delova Kosova. Komunalna infrastruktura koja je planirana za manje od 150.000 stanovnika sada je morala da zadovolji potrebe više od 300.000 ljudi. Tokom naredne decenije, dešavalo se da prekidi snabdevanja vodom budu duži i od deset sati dnevno u bilo kojem prištinskom naselju. „Ljudi su bili besni, jer je to značajno uticalo na kvalitet njihovog života. Iskaljivali su svoj bes na nas preko telefona”, seća se Musa.

„U martu 2014. godine, Gračaničko jezero je imalo vode samo za još mesec dana, a Batlavsko za dva. Da nismo imali period obilnih kiša u aprilu, Priština i okolne opštine bi ostale bez vode za piće.“

Priča o dva jezera Sokol Džafa je direktor Regionalnog vodovoda u Prištini. On se seća da je još 2010. godine ovo preduzeće izvelo neke intervencije koje su donekle poboljšale situaciju. Ali postojala je potreba za dugoročnim rešenjem. Tada su jedina izvorišta gradske vode bila dva veštačka akumulaciona jezera u blizini Prištine – Batlavsko i Gračaničko. Količina vode u ovim jezerima zavisi od padavina. A sa klimatskim promenama koje su uticale na nivo vode u jezerima, zalihe su značajno varirale od prekomerne akumulacije do blizu presušivanja. Kosovo je 2014. godine doživelo najgoru nestašicu vode u poslednje tri decenije. „U martu 2014. godine, Gračaničko jezero je imalo vode samo za još mesec dana, a Batlavsko za dva. Da nismo imali period obilnih kiša u aprilu, Priština i okolne opštine bi ostale bez vode za piće“, kaže Džafa. Međutim, situacija se promenila nabolje zahvaljujući projektu regionalnog vodovoda za Prištinu vrednog 35 miliona evra, uključujući i bespovratna sredstva EU u iznosu od 5 miliona evra. Zahvaljujući ovoj investiciji i finansiranju, usmerenim kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan, projekat je spasao Prištinu od problema nestašice vode u narednim godinama i obezbedio pouzdano snabdevanje za okolinu. Deo projekta bio je razvoj novog izvorišta vode u jezeru Gazivode. Infrastruktura omogućava da se voda kanališe od Ibarskog kanala do novoizgrađenog postrojenja za prečišćavanje vode u Škabaju. Novo postrojenje se sastoji od laboratorije, pogona i kancelarija, sa radionicom i zajedničkim prostorijama.

„Da nismo otvorili novu fabriku, morali bismo da objavimo vanrednu situaciju, a Priština i okolne opštine bi se u protekle dve godine suočavale sa svakodnevnom dvanaestočasovnom nestašicom vode.“

O projektu Projekat regionalnog vodosnabdevanja u Prištini imao je koristi od kombinovanog ulaganja bespovratnih sredstava i kredita koji se usmeravaju kroz Investicioni okvir za zapadni Balkan (WBIF). To je uključivalo 5 miliona evra bespovratnih sredstava od Evropske unije, kredit od 20 miliona evra od razvojne banke KfW u ime nemačkog Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, kao i doprinos od 10 miliona evra od regionalnog Vodovoda. O WBIF-u Investicioni okvir za Zapadni Balkan (WBIF) je platforma za koordinaciju donatora koja prikuplja sredstva iz različitih izvora, uključujući Evropsku komisiju. WBIF pruža finansiranje i tehničku pomoć strateškim investicijama u energetskom, ekološkom, socijalnom, transportnom i digitalnom infrastrukturnom sektoru. Takođe podržava inicijative za razvoj privatnog sektora. To je zajednička inicijativa EU, finansijskih institucija, bilateralnih donatora i vlada Zapadnog Balkana. „2019. i 2020. godina bile su godine sa najdužom sušom poslednjih godina. Da nismo otvorili novu fabriku, morali bismo da objavimo vanrednu situaciju, a Priština i okolne opštine bi se u protekle dve godine suočavale sa svakodnevnom dvanaestočasovnom nestašicom vode“, kaže Sokol Džafa. Isplativo i stabilno snabdevanje Voda se crpi iz prirodnog izvora i kanališe otvorenim gravitacionim cevovodom do stanice gde se pumpa do postrojenja za tretiranje, preradu i filtriranje vode. Fabrika vode Škabaj ima kapacitet 700 l/s – dovoljno da obezbedi isplativo i kontinuirano snabdevanje vodom Prištinu, Obilić, Kosovo Polje, Gračanicu i Podujevo. Musa Hasani je svakako primetio razliku otkako je sproveden ovaj projekat, zadovoljstvo Prištevaca i stanovnika okolnih mesta, kao i kvalitet njihovog života svakako se poboljšao – a samim tim ima i manje besnih telefonskih poziva s kojima mora da se nosi. Nova infrastruktura donela je i tehnološki napredak koji vlastima omogućava da prate vodostaj Badovačkog i Batlavskog jezera, čime se obezbeđuje održivost vodnih resursa regiona.

Gladijatori se ponovo bore u amfiteatru u Stobiju

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Sredstva EU omogućila su nevladinoj organizaciji iz Severne Makedonije da razvije doživljaj u virtuelnoj stvarnosti u kojem ćete prisustvovati gladijatorskim borbama kao pre 1.500 godina. Antički grad Stobi bio je jedan od najvažnijih gradova u Evropi. Od oko 200. godine p. n. e, pa u narednih gotovo sedam vekova, igrao je značajnu ulogu u Rimskom carstvu. Na raskrsnici trgovačkih puteva, izrastao je u važan grad, koji je čak kovao i sopstveni novac. Za vreme Rimljana, Stobi je bio glavni grad rimske provincije Makedonija Salutaris, a njegovi stanovnici imali su status rimskih građana. Kao i u svakom drugom bitnom rimskom gradu, gladijatorske borbe bile su neizostavan deo urbane kulture. Danas je Stobi važno arheološko nalazište sa hrišćanskim bazilikama, kupalištima, amfiteatrom, sinagogom, ostacima puteva i velikih kuća, pa čak i kockarnicom. Iako život u gradu verovatno nikada neće biti oživljen, njegovi gladijatori se vraćaju! Koncept korišćenja istorijskih i kulturnih lokacija kao turističkih destinacija još uvek je u povoju u Severnoj Makedoniji. Arheološkim lokalitetima često nedostaje dobra vizuelna prezentacija i informativne table; pripovedanje retko ide dalje od brošura i plakata, a angažovanje publike na licu mesta je malo ili nikakvo. Međutim, visokokonkurentno turističko tržište zahteva od lokacija kulturnog nasleđa da razviju strategije i saradnju sa kreativnim industrijama kako bi im se pomoglo da se istaknu. Jedna od takvih opcija je korišćenje inovativnih rešenja kao što je aplikacija za obilazak lokacije u virtuelnoj stvarnosti (VR) kao sredstvo za istraživanje i oživljavanje kulturnog nasleđa. VR tehnologija nam nudi priliku da uronimo u događaje i priče iz prošlih vremena kao da se zaista tamo nalazimo i na taj način steknemo najstvarniju moguću predstavu o bilo kojoj lokaciji kulturnog nasleđa.  

„3D okruženje predstavlja unutrašnjost arene u kojoj se bore gladijatori. Prvo se prisustvuje uvodnoj svečanosti, a oko sebe možemo videti publiku, što stvara doživljaj kao da sedimo na tribinama.“

U virtuelnom društvu gladijatora U saradnji sa Nacionalnim institutom Stobi i uz podršku sredstava EU, nevladina organizacija Centar za društvene inovacije Blink 42-21 razvio je aplikaciju virtuelne stvarnosti koja vodi posetioce Stobija na gladijatroske borbe u rimskom amfiteatru. Milan Tančeski, menadžer ovog projekta, objašnjava da njihova aplikacija sadrži 3D perspektivu rekonstruisanog amfiteatra. Tako posetilac dobija mnogo bolji i celovitiji doživljaj prostora, sa neograničenim pogledom na strukture i značajne spomenike koji više ne postoje. „3D okruženje predstavlja unutrašnjost arene u kojoj se bore gladijatori. Prvo se prisustvuje uvodnoj svečanosti, a oko sebe možemo videti publiku, što stvara doživljaj kao da sedimo na tribinama“, kaže Milan. Priprema ovog projekta bila je prilično izazovna. Od grada su ostale samo ruševine, što znači da je trebalo pripremiti scenario i priču kao osnovu za razvijanje modela u 3D za likove i objekte u okruženju. Tokom procesa, jedan arhitekta je rekonstruisao plan amfiteatra i pretvorio ga u 3D model. Kao poslednji deo aktivnosti, projekat je razvio 3D modele gladijatora u stvarnoj veličini, kao i približno 700 likova iz publike. Tokom rada, tesno su sarađivali sa stručnjacima i koristili istorijske podatke, u nameri da stvore što stvarnije iskustvo zasnovano na činjenicama.

„U najboljim danima, amfiteatar je imao 7000 mesta, a mi smo uspeli da oživimo 700 likova od kojih se većina kreću: navijaju ili stoje. Dakle, vidite čoveka pored vas, iza vas ili ispred vas kako navija ili stoji ili sedi.”

O projektu Projekat razvoja i promocije turizma, koji finansira EU, a sprovodi Savet za regionalnu saradnju, vredan je 5 miliona evra. On radi na razvoju i međunarodnom promovisanju zajedničkih regionalnih kulturnih i avanturističkih turističkih ponuda, povećanju broja turista koji posećuju šest privreda Zapadnog Balkana i produženju turističkih boravaka u regionu. Blink 42-21 je bio među primaocima bespovratnih sredstava u drugom krugu grantova u vrednosti do 54.000 € svaki, dodeljenih u oktobru 2019. godine. Savet za regionalnu saradnju je sveobuhvatni okvir saradnje u regionalnom vlasništvu i sa regionalnim rukovodstvom, koji promoviše saradnju, pomirenje i ekonomski i društveni razvoj u regionu. Finansijski ga podržava EU. Ako sada posetite Stobi, možete zatražiti komplet za virtuelnu stvarnost, koji se sastoji od laptopa i naočara za VR. Sa tom opremom ćete sesti na određeno mesto u amfiteatru. Onog trenutka kada stavite naočare i uključite opremu, putujete 1500 godina u prošlost, okruženi ste publikom i u mogućnosti ste da uživate u gladijatorskim borbama koje se održavaju na glavnoj pozornici. „U najboljim danima, amfiteatar je imao 7000 mesta, a mi smo uspeli da oživimo 700 likova od kojih se većina kreću: navijaju ili stoje. Dakle, vidite čoveka pored sebe, iza vas ili ispred vas kako navija ili stoji ili sedi”, kaže Milan.

Osećati se ponosno, ali ne samo jednom godišnje

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Touching people’s hearts through activism to support one of the most discriminated community in Albania „Ljubav je vakcina protiv homofobije“ bio je slogan koji se ove godine koristio za aktivnosti kojima se slavi raznolikost i ponos svih lezbejki, gejeva, biseksualaca, transrodnih, queer i interseks (LGBTQI) osoba u Albaniji. To je bio poziv LGBTI zajednice na razumevanje i prihvatanje nakon onoga što Savez protiv diskriminacije LGBTQI opisuje kao tešku godinu, punu neizvesnosti, straha i izolacije tokom pandemije koronavirusa. Savez je jedna od vodećih organizacija koja stoji iza aktivnosti povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije (IDAHOT), koji se obeležava 17. maja.   Dženi Karaj, direktorka Alijanse, vodeća je aktivistkinja duže od decenije. Ovogodišnje inicijative usredsređene su na javne nastupe i umetničke performanse. „Naša zajednica mora da zna da smo tu da ih podržimo, a 17. maj je prava prilika da izađemo“, kaže Karaj. „Ne treba da se osećaju posramljeno ili kao da su nešto zgrešili.“

„Porodica treba da bude sigurno utočište [za LGBTQI osobe]. Umetnošću nastojimo da osvojimo srca ljudi kako bismo im promenili mišljenje.“

Među atrakcijama programa bila je i queer monodrama postavljena u kulturnom centru u Tirani. Predstava se bavila najvećim strahovima LGBTQI osoba u Albaniji, uključujući samoprihvatanje i značaj prihvatanja u porodici. „Porodica treba da bude bezbedno okruženje. Umetnošću nastojimo da osvojimo srca ljudi kako bismo im promenili mišljenje“, kaže Karaj. Ona je prva članica LGBTQI zajednice u Albaniji koja je javno objavila svoje seksualno opredeljenje kao lezbejka. Karaj za svoj rad nalazi motivaciju u hrabrosti LGBTI osoba da izazovu konzervativno albansko društvo. Uporedo sa podizanjem svesti, LGBT organizacije su angažovale i javne ustanove da se posvete strateškom okončanju diskriminacije LGBTQI osoba širom zemlje. Istraživanja pokazuju da je dvostruko više LGBTQI osoba meta diskriminacije i isključivosti u poređenju sa ostatkom populacije. Uz podršku zajedničkog programa EU/Saveta Evrope, Horizontalnog instrumenta za Zapadni Balkan i Tursku, organizacije civilnog društva poput Alijanse u stanju su da bolje premoste jaz između zajednice i ustanova za sprovođenje zakona. Primer za to je Državni policijski imenik koji je odredio tačke za kontakt sa LGBTQI zajednicom i unapredio svoje protokole za prijavljivanje slučajeva zločina iz mržnje. Prilike za dijalog između zajednice i policije podstiču se kroz programske inicijative u Albaniji, kao i širom regiona. Savet Evrope nedavno je prilagodio i preveo na albanski jezik priručnik za policiju kako da profesionalno reaguje na takve slučajeve, a takođe je organizovao aktivnosti za izgradnju kapaciteta u okviru policijskih jedinica. Ovaj priručnik pokreće uspostavljanje niza pratećih inicijativa koje će se baviti diskriminacijom, nejednakošću i jačanjem inkluzije unutar policije, kao i u odnosu između policije i građana. Ove inicijative se vode standardima EU i Saveta Evrope u pogledu poštovanja i promovisanja ljudskih prava.

„Tokom predizborne kampanje, seksualna orijentacija se pominjala samo kada su politički protivnici želeli da vređaju jedni druge.“

  O programu Akcija „Promovisanje različitosti i jednakosti u Albaniji“ ima za cilj jačanje mehanizama antidiskriminacije u zemlji, uključujući bolje promovisanje/zaštitu prava LGBTI osoba i borbu protiv govora mržnje, u skladu sa standardima i preporukama Saveta Evrope. Aktivnosti takođe imaju za cilj da podrže pregovore Albanije s Evropskom unijom o pridruživanju u oblasti osnovnih prava. Program se finansira u okviru Horizontalnog instrumenta II Evropske unije/Saveta Evrope za Zapadni Balkan i Tursku (Horizontalni instrument II) 2019-2022, zajedničkog nastojanja dve organizacije da ispune reformske agende korisnika u oblasti ljudskih prava, vladavine prava i demokratije i da se usklade sa evropskim standardima.   Alijansa smatra da su političke stranke glavni institucionalni izazov u borbi za slobodno i ravnopravno društvo za sve seksualne i rodne identitete. Pre gotovo deset godina, uz podršku Saveta Evrope, predložene su izmene dva ključna zakona koji omogućavaju istopolni brak i priznavanje promene pola za transseksualne osobe. Međutim, Skupština ove predloge nikada nije uzela u obzir. „Ne postoji nikakva politička volja“, kaže Karaj, koja deluje razočarano, ali ne i iznenađeno. Alijansa je pitala sve stranke koje su učestvovale na opštim izborima 2021. godine o njihovim planovima za unapređenje položaja LGBTQI zajednice, ali za odgovor je dobila ćutanje. Kako Karaj kaže, „Tokom predizborne kampanje, seksualna orijentacija se pominjala samo kada su politički protivnici želeli da vređaju jedni druge“. Ova nevladina organizacija razvila je javnu kampanju u kojoj se ukazuje na političare koji su koristili takvu praksu u nedavnoj predizbornoj kampanji i u protekloj godini. Takva atmosfera znači da se članovi zajednice ne shvataju ozbiljno kada prijavljuju zlostavljanje, maltretiranje i nasilje u porodici. Ipak, prema rečima Dženi Karaj, LGBTQI osobe u Albaniji su otporna zajednica koja ostaje aktivna bez obzira na veliki pritisak u svakodnevnom životu. Zajednica ima onlajn servis podrške koji pruža opšte i pravne savete. Solidarnost sa ljudima u nevolji je rasla tokom pandemije, uglavnom uz pomoć donatora. Poruka koju svi oni šalju je „Krenar“. To na albanskom znači „Ponosno“.

Život u zagađenom gradu

Napisao/la WeBalkans na . Objavljeno u Приче.

Organizacija za zaštitu životne sredine skuplja podatke kako bi predočila skriveni, ali očigledan problem u albanskim gradovima. Tirana je živ, ustreptao grad u kojem živi trećina albanskog stanovništva. Broj stanovnika stalno raste, trenutno ih je 850.000, a ovaj grad predstavlja grotlo u koje se slivaju svi koji traže priliku u obrazovanju ili biznisu. Međutim, linije gradskog prevoza su ograničene, tako da su mnogi primorani da se prevoze automobilima, a potražnja za stanovima pokrenula je građevinsku industriju u poslednje tri decenije. Sve to uzima danak u obliku stalnog povećanog nivoa zagađenja vazduha. U zemlji sa samo nekoliko monitora, Albanci mogu samo da nagađaju kakav je kvalitet vazduha koji udišu. Međutim, etablirana organizacija za zaštitu životne sredine Milieukontakt želela je to da promeni. Želela je da izmeri zagađenje u mnogo većim razmerama – na 500 lokacija. Plan je bio da se istovremeno uključi i što više ljudi kako bi se povećala svest o ovom nevidljivom, ali očiglednom ekološkom problemu.

„Svi koji žive u Tirani svesni su lošeg kvaliteta vazduha, ali sada imamo podatke koji potvrđuju koliko je on tačno loš.“

„Svi koji žive u Tirani svesni su lošeg kvaliteta vazduha, ali sada imamo podatke koji potvrđuju koliko je tačno loš“, kaže Arion Sauku, koordinator projekta Green Lungs, koji je prvi pružio tako sveobuhvatne podatke o ovom problemu. Koristeći alternativne tehnike praćenja, projekat je merio zagađenje mobilnim brojilima na stotinama lokacija širom prestonice. Među njima su se našli užurbani centar grada, prometni delovi u blizini škola, kao i stanice duž najdužih autobuskih linija u Tirani. Projekat Green Lungs proučavao je osam različitih parametara za merenje zagađujućih materija. „Najveći zagađivači vazduha su transportna i građevinska industrija. Nivoi koje smo redovno merili premašuju standarde EU, a u nekim slučajevima su tri do četiri puta viši“, kaže Sauku. Tokom trogodišnjeg perioda, EU je finansirala Green Lungs koja je proširila svoje merenje na još tri velika grada — Drač, Elbasan i Skadar. Rezultat: iste zagađujuće materije koje su posledica ono za čim je najveća potražnja: stanovanje i automobili. Građevinska industrija nema nikakve ekološke standarde, a ona je uzrok visokom nivou prašine u vazduhu tokom čitave godine. U međuvremenu, stalni zagađivači su i stari automobili koji ispuštaju opasne čestice prilikom sagorevanja goriva. Prema zvaničnim podacima, u zemlji je u upotrebi oko 700 hiljada automobila.

„Postoje brojne informacije o sve tri komponente, kako bi donosioci odluka mogli da reaguju – generisali smo podatke, obeležili mape i ilustrovali narative kako bismo ukazali na žarišta.“

O programu Projekat Green Lungs osmislio je i sproveo alternativnu i inkluzivnu platformu za praćenje kvaliteta vazduha, zagađenja bukom i procenu usluge koju pruža urbani ekosistem ozelenjavanja. To je postignuto uz finansijsku podršku Evropske unije za jačanje međusektorske saradnje između Vlade i civilnog društva i razvoj kapaciteta organizacija civilnog društva.   Ovi sektori zahtevaju brzu i kontinuiranu intervenciju kako bi se smanjilo zagađenje vazduha – sada kada se problem može podržati sveobuhvatnim i obimnim podacima. Međutim, ovaj problem se očigledno proširio i na druga urbana područja u regionu. Nivo zagađenja vazduha na Zapadnom Balkanu jedan je od najviših u Evropi i ima direktan uticaj na zdravlje građana. Stoga je Evropska unija postavila smanjenje zagađenja, uključujući tu i vodu i zemljište, među glavne oblasti koje treba rešiti u okviru Zelene agende. To je nova strategija rasta koja teži prelasku sa tradicionalnog ekonomskog modela na održivu ekonomiju, u skladu sa Evropskim zelenim dogovorom. Pored merenja kvaliteta vazduha, alternativna platforma koju je uspostavila organizacija Green Lungs takođe je pratila zagađenje bukom koju proizvodi čovek i urbani ekosistem ozelenjavanja. „Postoje brojne informacije o sve tri komponente kako bi donosioci odluka mogli da reaguju – generisali smo podatke, obeležili mape i ilustrovali narative kako bismo ukazali na žarišta“, kaže Sauku, koji smatra da politike moraju da budu višestruke kako bi se poboljšao kvalitet života ljudi u najvećim albanskim gradovima. Do tada, ostvaren je pionirski rad na predočavanju problema kvaliteta vazduha. Istovremeno, dok sprovodi projekat, Green Lungs je uspela da informiše omladinu o ovom pitanju oko njihovih škola i građane u svakodnevnom putovanju na posao. Pored znatiželjnih prolaznika koji su primetili stotine mobilnih brojila u svom komšiluku, projekat je ostavio jedinstvenu onlajn bazu podataka u kojoj svi mogu da lociraju žarišta zagađenja vazduha u svom gradu.