Kako su velike infrastrukturne investicije oslobodile sredstva za finansiranje savremenih digitalnih nastavnih sredstava u školi u Severnoj Makedoniji.
Jedna od najstarijih škola u Skoplju, prestonici Severne Makedonije, zove se 25. maj. Sagrađena je 1967. godine i trenutno u njoj uči oko 1.500 đaka. Gotovo 50 godina nikakvi značajniji radovi na održavanju ili obnovi nisu sprovedeni. Prozori, toaleti, krovovi, pa čak i stolice i klupe do nedavno su bili isti kao sedamdesetih godina prošlog veka, zbog čega je škola već počinjala da liči na muzej.
Fadilj Murtezani bio je učenik ove škole sedamdesetih godina. Seća se da je tada škola važila za jednu od elitnih u gradu. Četrdeset godina kasnije, 2011. godine, postao je direktor škole. „Krov je prokišnjavao, zimi smo imali problema sa hladnoćom, a čak su i stolica i klupa u kojoj sam nekada sedeo i dalje bile tamo. Pronašao sam svoje ime na njoj“, kaže on sa dozom sete.
Zajedno sa novim rukovodstvom škole, Fadilj je preuzeo inicijativu za hitno poboljšanje stanja u kojem se škola nalazi.
„Infrastrukturne investicije u školu oslobodile su sredstva za finansiranje savremenih, digitalnih nastavnih sredstava.“
Ušteda energije i ulaganje u digitalna nastavna sredstva
Radovi na renoviranju prvobitno su započeti kao inicijativa roditelja. Počeli su sa manjim popravkama, farbanjem školske ograde i čišćenjem dvorišta. Međutim, to nije bilo ni blizu dovoljno. Potrebni su bili mnogo ozbiljniji radovi za koje nije bilo sredstava. Međutim, energija i entuzijazam lokalne zajednice privukli su pažnju Ministarstva prosvete i nauke, koje je ubrzo odobrilo zahtev za obnovu i rekonstrukciju škole koja se finansirala uz podršku Investicionog okvira za zapadni Balkan (WBIF). WBIF je platforma koju pomaže EU i koja objedinjuje sredstva iz različitih izvora, uključujući Evropsku komisiju, bilateralne donatore i međunarodne finansijske institucije.
Zahvaljujući toj inicijativi, na školi su obnovljeni krov i fasada, zamenjeni su prozori i renovirane su podne površine, kao i grejni sistem i električne instalacije. Ovo ulaganje u modernizaciju posebno je poboljšao energetsku efikasnost škole, omogućavajući joj da štedi energiju i istovremeno poboljšava kvalitet nastave. Ušteda energije od više od 100% na godišnjem nivou, ostvarena ovim ulaganjima, oslobodila je finansijska sredstva koja su izdvojena za drugu svrhu.
„Naša predavanja su sada zanimljivija, mnogo su zabavnija; smatramo da imamo sreće i ponosimo se našom školom.“
O projektuObnova škole 25. maj deo je većeg projekta koji uključuje izgradnju 70 novih objekata za fizičko obrazovanje u osnovnim i srednjim školama i obnovu 60 osnovnih i srednjih škola širom Severne Makedonije. Projekat je imao koristi od kombinovanog ulaganja bespovratnih sredstava i kredita koji se usmeravaju kroz Investicioni okvir za zapadni Balkan, koji pomaže EU. To je obuhvatalo dva granta WBIF-ovih bilateralnih donatorskih doprinosa, kao i dva kredita u ukupnom iznosu od 42,5 miliona evra od Razvojne banke Saveta Evrope (CEB).
O WBIF-uInvesticioni okvir za Zapadni Balkan (WBIF) je platforma za koordinaciju donatora koja prikuplja sredstva iz različitih izvora, uključujući Evropsku komisiju. WBIF pruža finansiranje i tehničku pomoć strateškim investicijama u energetskom, ekološkom, socijalnom, transportnom i digitalnom infrastrukturnom sektoru. Takođe podržava inicijative za razvoj privatnog sektora. To je zajednička inicijativa EU, finansijskih institucija, bilateralnih donatora i vlada Zapadnog Balkana.
Bolji pristup za sve
Nastavnici i učenici škole sada imaju novi nameštaj i nastavnu opremu, kao što su interaktivne table i video-projektori u svakoj učionici, što unapređuje digitalne veštine učenika. „Naša predavanja su sada zanimljivija, mnogo su zabavnija; smatramo da imamo sreće i ponosimo se našom školom“, kaže Anilja Ibiši, učenica devetog razreda. Pored boljeg digitalnog pristupa, renoviranje je poboljšalo i pristup učenicima sa posebnim potrebama.
Škola služi kao uzor i druge obrazovne institucije u Severnoj Makedoniji je uzimaju kao primer za pristup adekvatnoj obrazovnoj infrastrukturi. Postizanje evropskih obrazovnih standarda u školi 25. maj privuklo je pažnju i dovelo do upisa novih učenika. Fadilj ponosno kaže: „Stopa upisa je takođe značajno porasla nakon renoviranja, jer se prijavljuju i stanovnici drugih opština“.
Povratak korenima: mladi emigrant se vraća u Albaniju i postaje uspešan preduzetnik uz podršku EU.
Mikel Hodža napustio je Albaniju da bi radio kao građevinski radnik u Grčkoj. Kako kaže, morao je da se preseli u Grčku zbog teških ekonomskih uslova, nedostatka radnih mesta i poslovnih izgleda u svojoj zemlji. Tamo je radio nekoliko godina u građevinskom sektoru, gde je posao bio težak, a život nimalo lakši. Stoga je pre deset godina odlučio da se vrati svojim korenima u Fier, i da tamo okuša sreću. Udružio je snage sa drugim članovima porodice da započne novi posao, ali nikada nije ni pomislio da će imati toliko uspeha.
Odmah po povratku iz Grčke izgradio je mali staklenik. Namera je bila da uzgaja manje količine povrća, distribuira na obližnje pijace i tako izdržava sebe i svoju porodicu. U to vreme ni u njegovom selu ni u okolini niko nije imao staklenik, tako da je Mikel postao pionir u ovoj vrsti poljoprivrednog biznisa. On se takođe seća da je početak bio veoma težak, jer nije imao značajnu sumu novca za investicije, niti podršku vlade ili bilo koje druge institucije. Ali na kraju su se njegov veliki trud i inovativni pristup isplatili i on je ušao u drugačiju vrstu poljoprivrednog biznisa koji je stalno rastao i pretvorio ga u važnog preduzetnika u ovoj oblasti.
„Video sam veliku priliku u semenu i odlučio da proširim staklenik da bih mogao da proizvodim seme za prodaju drugim poljoprivrednicima.“
Kako seješ, tako žanješ
Jedan od najvažnijih preduslova za poljoprivredu je posedovanje visokokvalitetnog semena i sadnica sa dobrom cenom. Kako Mikel nije imao novca da uvozi seme za potrebe svog malog plastenika, počeo je sam da ga čuva i priprema. S vremenom se izveštio u tome i meštani iz okoline koji su tada već imali svoje staklenike počeli su da naručuju sadnice od njega. „Video sam veliku priliku u sadnicama i odlučio sam da proširim staklenik kako bih mogao da proizvodim seme za prodaju drugim poljoprivrednicima“, kaže Mikel.
S vremenom, Mikel je postao jedan od vodećih preduzetnika u prodaji semena u svom kraju. Trenutno proizvodi i prodaje preko 12 miliona sadnica godišnje. Pored toga je već izvezao i sadnice lubenice u Crnu Goru, a prošle godine je počeo da izvozi male količine sadnica u Italiju i Bugarsku.
Posao je stalno rastao, ali je Mikelu bila potrebna podrška da bi ga podigao na viši nivo. On je čuo za program Instrument pretpristupne pomoći za ruralni razvoj (IPARD) koji finansira EU i pošto se savršeno uklapao u uslove, odlučio je da podnese zahtev.
„Podrška EU je bila tačka u kojoj sam mogao da napravim veliki skok od poljoprivrednika do pravog preduzetnika u poslovanju semenjem.“
O programu
Deo Instrumenta za pretprijemnu pomoć (IPA), koji ima za cilj podršku reformama u zemljama u procesu pridruživanja EU, Instrument za pretprijemnu pomoć ruralnom razvoju (IPARD) fokusiran je na ruralna područja i sektore agro hrane tih zemalja. Ovim sredstvom EU korisnicima pruža finansijsku i tehničku pomoć kako bi njihov poljoprivredni sektor i ruralna područja bili održiviji i uskladila ih sa zajedničkom poljoprivrednom politikom EU.
Ključni korak ka preduzetništvu
Uz podršku IPARD-a, Mikel je izgradio još jedan savremeni staklenik od 4830 kvm opremljen neophodnom tehnologijom i sistemima koji omogućavaju celogodišnju sadnju i uzgoj sadnica. „Podrška EU bila je tačka u kojoj sam mogao da napravim veliki skok od poljoprivrednika do pravog preduzetnika u poslu sa smenjem“, kaže Mikel.
Podrškom IPARD-a pokriveno je 65% investicije, a za ostalo je morao da uzme kredit od banke. Mikel je ranije pokušavao da dobije kredit za proširenje posla, ali mu to nije pošlo za rukom. On objašnjava da su banke, kada mu je odobrena podrška IPARD-a, bile spremne da kreditiraju preostali deo.
Mikel trenutno ima 25 radnika i planira da zaposli još ljudi u budućnosti. Kupio je još zemlje, jer je narudžbina za sadnice sve više. „Poljoprivreda je veoma dobar biznis ako ste spremni vredno da radite i posvećeni ste održavanju kvaliteta svojih proizvoda“, kaže on.
Projekat koji finansira EU podržava Albaniju i Crnu Goru u međunarodnoj promociji lokalne kuhinje.
Ivana Babović živi u slikovitom selu Konjuhe kod Andrijevice na severu Crne Gore. Selo je daleko od primorja i drugih mesta po kojima je Crna Gora poznata u svetu turizma. Ivana, njeno četvoro dece i suprug uglavnom su živeli od poljoprivrede, sve dok pre pet godina predstavnici Regionalne razvojne agencije za Bjelasicu, Komove i Prokletije nisu posetili njihovo selo. Došli su da razgovaraju o mogućem poslu koji bi meštani mogli da pokrenu kroz projekat koji finansira EU. Ivana kaže da je ovo bio šok za nju, njene prijateljice i ostale meštane, jer je retko ko zalazio u njihov kraj, a kamoli ljudi koji im nude da postanu poslovne žene.
Osim prirodnih lepota i tradicionalne arhitekture, Ivanino područje ima i bogatu kulinarsku tradiciju. To je rezultat obilja organskog voća i povrća od kojeg se spravljaju raznovrsna tradicionalna jela koja su do početka ovog projekta uglavnom bila nepoznata onima koji ne potiču iz Ivaninog kraja. Među specijalitetima se nalazi i kačamak od kukuruznog brašna mlevenog na starinski način u seoskoj vodenici; pite od kiselog zelja i domaćeg sira; jela sa mesom životinja koje su uzgajane u domaćinstvu i domaću rakiju.
„Kada je obuka počela, nismo bile baš previše optimistične u vezi sa ishodom, a drugi meštani su bili skeptični i zavitlavali nas da opet idemo u školu. Međutim, kada je stigao prvi gost, stvari su se promenile.“
Od izolovanog sela do gostiju iz inostranstva
Ivana je bila jedna od prvih žena koja je pristala da učestvuje u projektu. Navikla je da kuva za svoju porodicu i da ugošćava rodbinu i prijatelje, ali kuvanje i ugošćavanje stranaca u zamenu za novčanu nadoknadu bila je potpuno nova priča za nju. „Do tada sam bila domaćica. Nisam imala pojma o biznisu, a odluka da se upustim u preduzetništvo nije bila laka“, kaže ona. Međutim, projekat je pružio punu podršku, uključujući i profesionalne ugostiteljske veštine, kao što su odnos prema gostima, prezentacija hrane i ponuda aktivnosti za turiste.
„Ako mi verujete, kada je obuka počela, nismo bile baš previše optimistične u vezi sa ishodom, a drugi meštani su bili skeptični i zavitlavali nas da smo se vratile u školu. Međutim, kada je stigao prvi gost, stvari su se promenile“, kaže Ivana. Njena prva gošća bila je mlada žena iz Belgije koja je ostala tri dana, živeći i kuvajući sa porodicom.
Nakon pet godina, Ivana i njena porodica redovno primaju posetioce iz celog sveta, a turizam im je postao glavni izvor prihoda. Jedna od njenih ćerki sada čak i studira turizam i razmišlja o širenju posla.
Projekat prekogranične saradnje (CBC) koji finansira EU i koji se bavi lokalnim kulinarstvom kao turističkom ponudom prekograničnog regiona ima dve glavne komponente. Ivana i njena porodica iskoristile su komponentu gastronomskih puteva koja je uključivala podršku seoskim domaćinstvima i međusobno povezivanje sela u Albaniji i Crnoj Gori kako bi ponudila integrisani koncept turizma zasnovan na putu koji je usmeren ka gastronomiji.
Jednako važna komponenta projekta bila je i uključivanje tradicionalnih lokalnih recepata u turističku ponudu putem istraživanja i očuvanja regionalnih jela i njihovim korišćenjem u lokalnim restoranima i na gastronomskim putevima, uključujući i otvaranje degustacionih tačaka u seoskim domaćinstvima. Cilj je bio da se ožive neka od zaboravljenih jela i lokalni kuvari obuče da ih pripremaju, kako bi ona našla svoje mesto u jelovnicima lokalnih hotela i restorana.
„Veoma smo ponosni na uspeh našeg Kuvara, jer je to uspeh ne samo za naš projekat, već i za zemlje koje su uključene u njega.“
O projektu
Projekat „Lokalna kuhinja kao turistička ponuda u prekograničnom regionu“ koji finansira EU počeo je 2018. godine i završio se 2020. godine. Cilj projekta bio je da se poveća konkurentnost turističkog sektora uključivanjem lokalne gastronomije u ukupnu turističku ponudu prekogranične oblasti. Projekat su realizovali RRA Bjelasica, Komovi i Prokletije i Nacionalna turistička organizacija Crne Gore u saradnji sa Eko-partnerima za održivi razvoj i Opštinom Puke iz Albanije.
Jelena objašnjava da je hrana slična sa obe strane granice, ali i da ipak ima karakterističan ukus i svojstva. Ovaj važan prekogranični element obogatio je projekat i turističku ponudu regiona.
Kuvar koji je pripremljen u okviru ovog projekta osvojio je drugo mesto u svetu u kategoriji najboljih kulinarskih publikacija i prvo mesto u kategoriji prehrambenog turizma na takmičenju „Svetski dan održive gastronomije“. Knjiga je od juna do septembra bila izložena u Muzeju Alfreda Nobela u Švedskoj. „Veoma smo ponosni na uspeh našeg Kuvara jer je to uspeh ne samo za naš projekat već i za zemlje koje su uključene u ovaj projekat CBC-a“, kaže Jelena Krivčević, menadžerka projekta.
Projekat koji finansira EU podržava majku preduzetnicu na njenom putu ka izgradnji inovativnog biznisa.
Sarajka Mirna Perendija je majka troje dece. Dugo je radila razne poslove, od bankarstva do trgovine. Pre trinaest godina prvi put je postala majka, a njeno prvorođeno dete ne samo da joj je donelo radost i sreću, već je i utrlo put inovativnom poslovnom poduhvatu. Danas je ona vlasnica male kompanije koja napreduje, uz podršku EU. Pored pokrivanja lokalnog tržišta, ona planira da svoj proizvod predstavi i tržištu EU.
Mirna se seća da u vreme kada je postala majka, u Bosni i Hercegovini nije bilo ergonomskih nosiljki za bebe, takozvanih kengura. Uspela je da nabavi jednu uz pomoć prijatelja koji su živeli u inostranstvu. Za svoje drugo dete odlučila je da sama sašije nosiljku i tada joj je palo na pamet da bi proizvodnja nosiljki za bebe mogla biti dobra poslovna ideja. To bi rešilo problem mnogim drugim roditeljima, koji su, kao i Mirna, morali da ih uvoze ili naručuju iz inostranstva uz pomoć prijatelja i rođaka.
„Tada sam odlučila da više ne radim za druge, već da razvijam sopstveni biznisa.“
Od usputnog, do posla s punim radnim vremenom
U početku, Mirna je sama kod kuće pravila nosiljke za bebe prijateljima, rođacima i kolegama, što joj je bio usputni posao. Međutim, kako je vreme prolazilo, broj porudžbina je rastao, pa je 2015. godine donela odluku da ovaj usputni posao pretvori u glavni. „Tada sam odlučila da više ne radim za druge, već da razvijam sopstveni biznis“, kaže ona.
Konstantno je poboljšavala svoje proizvode menjajući, prilagođavajući i usavršavajući dizajn i funkcionalnost nosiljki. Kako je potražnja rasla, angažovala je dodatne honorarne saradnike koji su joj pomagali u proizvodnji. Međutim, u određenom trenutku morala je da napravi odlučujući korak. Nije znala dovoljno o poslovnom menadžmentu i šta treba da uradi da bi proširila poslovanje. Bile su joj potrebne i bolje mašine. Tada je čula za projekat EU4Business koji finansira EU. „Videla sam njihovu objavu na Fejsbuku i pomislila, ‘ovo je baš ono što mi treba’ i odlučila da se prijavim“, kaže Mirna.
„Čvrsto verujem u žensko preduzetništvo i mislim da uz malu podršku preduzetnice mogu da naprave čuda. Zato se nadam da ću u našoj firmi zaposliti još najmanje tri samohrane majke, jer sam nekada i ja bila u njihovoj koži.“
O projektu
Cilj EU4Business-a je da stimuliše razvoj preduzetništva, izvozno orijentisanih sektora, turizma i poljoprivrede u Bosni i Hercegovini. Ukupni budžet EU4Business iznosi 16 miliona evra, a zajednički ga finansiraju Evropska unija (15 miliona evra) i nemačka vlada (1,1 milion evra). Projekat sprovode GIZ (Nemačka korporacija za međunarodnu saradnju), ILO (Međunarodna organizacija rada) i UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj), a završiće se u martu 2022. godine.
Uz podršku EU4Business projekta, Mirna je prošla obuku o poslovnom menadžmentu i dobila 5.000 evra finansijske podrške od koje je kupila bolju mašinu. Ovom investicijom uspela je da poveća kvalitet i količinu proizvodnje i sada ima neophodne međunarodne sertifikate za izvoz u EU.
Sada planira da još više proširi svoje poslovanje i poveća broj radnika i saradnika. „Čvrsto verujem u žensko preduzetništvo i mislim da preduzetnice uz malu podrušku mogu da naprave čuda. Zato se nadam da ću u našoj firmi zaposliti još najmanje tri samohrane majke, jer sam nekada i ja bila u njihovoj koži“, kaže Mirna.
Od sporadičnog do stalnog: kako je projekat koji je podržala EU spasao glavni grad Kosova od nestašice vode.
Musa Hasani radi kao telefonista u prištinskom vodovodu duže od tri decenije. Njegov posao je naizgled jednostavan: javlja se na telefonske pozive građana i prosleđuje žalbe odgovornim odeljenjima. Međutim, oko 2000. godine, ovaj jednostavan posao postao je naporan i stresan. Musa se seća da je primao preko 200 poziva dnevno, od kojih su većina bile pritužbe građana na nestašicu vode.
Posle rata 1999. godine, Priština se suočila sa ogromnim prilivom stanovništa iz drugih delova Kosova. Komunalna infrastruktura koja je planirana za manje od 150.000 stanovnika sada je morala da zadovolji potrebe više od 300.000 ljudi. Tokom naredne decenije, dešavalo se da prekidi snabdevanja vodom budu duži i od deset sati dnevno u bilo kojem prištinskom naselju. „Ljudi su bili besni, jer je to značajno uticalo na kvalitet njihovog života. Iskaljivali su svoj bes na nas preko telefona”, seća se Musa.
„U martu 2014. godine, Gračaničko jezero je imalo vode samo za još mesec dana, a Batlavsko za dva. Da nismo imali period obilnih kiša u aprilu, Priština i okolne opštine bi ostale bez vode za piće.“
Priča o dva jezera
Sokol Džafa je direktor Regionalnog vodovoda u Prištini. On se seća da je još 2010. godine ovo preduzeće izvelo neke intervencije koje su donekle poboljšale situaciju. Ali postojala je potreba za dugoročnim rešenjem. Tada su jedina izvorišta gradske vode bila dva veštačka akumulaciona jezera u blizini Prištine – Batlavsko i Gračaničko. Količina vode u ovim jezerima zavisi od padavina. A sa klimatskim promenama koje su uticale na nivo vode u jezerima, zalihe su značajno varirale od prekomerne akumulacije do blizu presušivanja.
Kosovo je 2014. godine doživelo najgoru nestašicu vode u poslednje tri decenije. „U martu 2014. godine, Gračaničko jezero je imalo vode samo za još mesec dana, a Batlavsko za dva. Da nismo imali period obilnih kiša u aprilu, Priština i okolne opštine bi ostale bez vode za piće“, kaže Džafa.
Međutim, situacija se promenila nabolje zahvaljujući projektu regionalnog vodovoda za Prištinu vrednog 35 miliona evra, uključujući i bespovratna sredstva EU u iznosu od 5 miliona evra. Zahvaljujući ovoj investiciji i finansiranju, usmerenim kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan, projekat je spasao Prištinu od problema nestašice vode u narednim godinama i obezbedio pouzdano snabdevanje za okolinu. Deo projekta bio je razvoj novog izvorišta vode u jezeru Gazivode. Infrastruktura omogućava da se voda kanališe od Ibarskog kanala do novoizgrađenog postrojenja za prečišćavanje vode u Škabaju. Novo postrojenje se sastoji od laboratorije, pogona i kancelarija, sa radionicom i zajedničkim prostorijama.
„Da nismo otvorili novu fabriku, morali bismo da objavimo vanrednu situaciju, a Priština i okolne opštine bi se u protekle dve godine suočavale sa svakodnevnom dvanaestočasovnom nestašicom vode.“
O projektu
Projekat regionalnog vodosnabdevanja u Prištini imao je koristi od kombinovanog ulaganja bespovratnih sredstava i kredita koji se usmeravaju kroz Investicioni okvir za zapadni Balkan (WBIF). To je uključivalo 5 miliona evra bespovratnih sredstava od Evropske unije, kredit od 20 miliona evra od razvojne banke KfW u ime nemačkog Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, kao i doprinos od 10 miliona evra od regionalnog Vodovoda.
O WBIF-uInvesticioni okvir za Zapadni Balkan (WBIF) je platforma za koordinaciju donatora koja prikuplja sredstva iz različitih izvora, uključujući Evropsku komisiju. WBIF pruža finansiranje i tehničku pomoć strateškim investicijama u energetskom, ekološkom, socijalnom, transportnom i digitalnom infrastrukturnom sektoru. Takođe podržava inicijative za razvoj privatnog sektora. To je zajednička inicijativa EU, finansijskih institucija, bilateralnih donatora i vlada Zapadnog Balkana.
„2019. i 2020. godina bile su godine sa najdužom sušom poslednjih godina. Da nismo otvorili novu fabriku, morali bismo da objavimo vanrednu situaciju, a Priština i okolne opštine bi se u protekle dve godine suočavale sa svakodnevnom dvanaestočasovnom nestašicom vode“, kaže Sokol Džafa.
Isplativo i stabilno snabdevanje
Voda se crpi iz prirodnog izvora i kanališe otvorenim gravitacionim cevovodom do stanice gde se pumpa do postrojenja za tretiranje, preradu i filtriranje vode. Fabrika vode Škabaj ima kapacitet 700 l/s – dovoljno da obezbedi isplativo i kontinuirano snabdevanje vodom Prištinu, Obilić, Kosovo Polje, Gračanicu i Podujevo.
Musa Hasani je svakako primetio razliku otkako je sproveden ovaj projekat, zadovoljstvo Prištevaca i stanovnika okolnih mesta, kao i kvalitet njihovog života svakako se poboljšao – a samim tim ima i manje besnih telefonskih poziva s kojima mora da se nosi. Nova infrastruktura donela je i tehnološki napredak koji vlastima omogućava da prate vodostaj Badovačkog i Batlavskog jezera, čime se obezbeđuje održivost vodnih resursa regiona.
Sredstva EU omogućila su nevladinoj organizaciji iz Severne Makedonije da razvije doživljaj u virtuelnoj stvarnosti u kojem ćete prisustvovati gladijatorskim borbama kao pre 1.500 godina.
Antički grad Stobi bio je jedan od najvažnijih gradova u Evropi. Od oko 200. godine p. n. e, pa u narednih gotovo sedam vekova, igrao je značajnu ulogu u Rimskom carstvu. Na raskrsnici trgovačkih puteva, izrastao je u važan grad, koji je čak kovao i sopstveni novac. Za vreme Rimljana, Stobi je bio glavni grad rimske provincije Makedonija Salutaris, a njegovi stanovnici imali su status rimskih građana. Kao i u svakom drugom bitnom rimskom gradu, gladijatorske borbe bile su neizostavan deo urbane kulture. Danas je Stobi važno arheološko nalazište sa hrišćanskim bazilikama, kupalištima, amfiteatrom, sinagogom, ostacima puteva i velikih kuća, pa čak i kockarnicom. Iako život u gradu verovatno nikada neće biti oživljen, njegovi gladijatori se vraćaju!
Koncept korišćenja istorijskih i kulturnih lokacija kao turističkih destinacija još uvek je u povoju u Severnoj Makedoniji. Arheološkim lokalitetima često nedostaje dobra vizuelna prezentacija i informativne table; pripovedanje retko ide dalje od brošura i plakata, a angažovanje publike na licu mesta je malo ili nikakvo. Međutim, visokokonkurentno turističko tržište zahteva od lokacija kulturnog nasleđa da razviju strategije i saradnju sa kreativnim industrijama kako bi im se pomoglo da se istaknu. Jedna od takvih opcija je korišćenje inovativnih rešenja kao što je aplikacija za obilazak lokacije u virtuelnoj stvarnosti (VR) kao sredstvo za istraživanje i oživljavanje kulturnog nasleđa. VR tehnologija nam nudi priliku da uronimo u događaje i priče iz prošlih vremena kao da se zaista tamo nalazimo i na taj način steknemo najstvarniju moguću predstavu o bilo kojoj lokaciji kulturnog nasleđa.
„3D okruženje predstavlja unutrašnjost arene u kojoj se bore gladijatori. Prvo se prisustvuje uvodnoj svečanosti, a oko sebe možemo videti publiku, što stvara doživljaj kao da sedimo na tribinama.“
U virtuelnom društvu gladijatora
U saradnji sa Nacionalnim institutom Stobi i uz podršku sredstava EU, nevladina organizacija Centar za društvene inovacije Blink 42-21 razvio je aplikaciju virtuelne stvarnosti koja vodi posetioce Stobija na gladijatroske borbe u rimskom amfiteatru. Milan Tančeski, menadžer ovog projekta, objašnjava da njihova aplikacija sadrži 3D perspektivu rekonstruisanog amfiteatra.
Tako posetilac dobija mnogo bolji i celovitiji doživljaj prostora, sa neograničenim pogledom na strukture i značajne spomenike koji više ne postoje. „3D okruženje predstavlja unutrašnjost arene u kojoj se bore gladijatori. Prvo se prisustvuje uvodnoj svečanosti, a oko sebe možemo videti publiku, što stvara doživljaj kao da sedimo na tribinama“, kaže Milan.
Priprema ovog projekta bila je prilično izazovna. Od grada su ostale samo ruševine, što znači da je trebalo pripremiti scenario i priču kao osnovu za razvijanje modela u 3D za likove i objekte u okruženju. Tokom procesa, jedan arhitekta je rekonstruisao plan amfiteatra i pretvorio ga u 3D model. Kao poslednji deo aktivnosti, projekat je razvio 3D modele gladijatora u stvarnoj veličini, kao i približno 700 likova iz publike. Tokom rada, tesno su sarađivali sa stručnjacima i koristili istorijske podatke, u nameri da stvore što stvarnije iskustvo zasnovano na činjenicama.
„U najboljim danima, amfiteatar je imao 7000 mesta, a mi smo uspeli da oživimo 700 likova od kojih se većina kreću: navijaju ili stoje. Dakle, vidite čoveka pored vas, iza vas ili ispred vas kako navija ili stoji ili sedi.”
O projektu
Projekat razvoja i promocije turizma, koji finansira EU, a sprovodi Savet za regionalnu saradnju, vredan je 5 miliona evra. On radi na razvoju i međunarodnom promovisanju zajedničkih regionalnih kulturnih i avanturističkih turističkih ponuda, povećanju broja turista koji posećuju šest privreda Zapadnog Balkana i produženju turističkih boravaka u regionu. Blink 42-21 je bio među primaocima bespovratnih sredstava u drugom krugu grantova u vrednosti do 54.000 € svaki, dodeljenih u oktobru 2019. godine. Savet za regionalnu saradnju je sveobuhvatni okvir saradnje u regionalnom vlasništvu i sa regionalnim rukovodstvom, koji promoviše saradnju, pomirenje i ekonomski i društveni razvoj u regionu. Finansijski ga podržava EU.
Ako sada posetite Stobi, možete zatražiti komplet za virtuelnu stvarnost, koji se sastoji od laptopa i naočara za VR. Sa tom opremom ćete sesti na određeno mesto u amfiteatru. Onog trenutka kada stavite naočare i uključite opremu, putujete 1500 godina u prošlost, okruženi ste publikom i u mogućnosti ste da uživate u gladijatorskim borbama koje se održavaju na glavnoj pozornici.
„U najboljim danima, amfiteatar je imao 7000 mesta, a mi smo uspeli da oživimo 700 likova od kojih se većina kreću: navijaju ili stoje. Dakle, vidite čoveka pored sebe, iza vas ili ispred vas kako navija ili stoji ili sedi”, kaže Milan.
Touching people’s hearts through activism to support one of the most discriminated community in Albania
„Ljubav je vakcina protiv homofobije“ bio je slogan koji se ove godine koristio za aktivnosti kojima se slavi raznolikost i ponos svih lezbejki, gejeva, biseksualaca, transrodnih, queer i interseks (LGBTQI) osoba u Albaniji. To je bio poziv LGBTI zajednice na razumevanje i prihvatanje nakon onoga što Savez protiv diskriminacije LGBTQI opisuje kao tešku godinu, punu neizvesnosti, straha i izolacije tokom pandemije koronavirusa. Savez je jedna od vodećih organizacija koja stoji iza aktivnosti povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije (IDAHOT), koji se obeležava 17. maja.
Dženi Karaj, direktorka Alijanse, vodeća je aktivistkinja duže od decenije. Ovogodišnje inicijative usredsređene su na javne nastupe i umetničke performanse. „Naša zajednica mora da zna da smo tu da ih podržimo, a 17. maj je prava prilika da izađemo“, kaže Karaj. „Ne treba da se osećaju posramljeno ili kao da su nešto zgrešili.“
„Porodica treba da bude sigurno utočište [za LGBTQI osobe]. Umetnošću nastojimo da osvojimo srca ljudi kako bismo im promenili mišljenje.“
Među atrakcijama programa bila je i queer monodrama postavljena u kulturnom centru u Tirani. Predstava se bavila najvećim strahovima LGBTQI osoba u Albaniji, uključujući samoprihvatanje i značaj prihvatanja u porodici. „Porodica treba da bude bezbedno okruženje. Umetnošću nastojimo da osvojimo srca ljudi kako bismo im promenili mišljenje“, kaže Karaj. Ona je prva članica LGBTQI zajednice u Albaniji koja je javno objavila svoje seksualno opredeljenje kao lezbejka. Karaj za svoj rad nalazi motivaciju u hrabrosti LGBTI osoba da izazovu konzervativno albansko društvo.
Uporedo sa podizanjem svesti, LGBT organizacije su angažovale i javne ustanove da se posvete strateškom okončanju diskriminacije LGBTQI osoba širom zemlje. Istraživanja pokazuju da je dvostruko više LGBTQI osoba meta diskriminacije i isključivosti u poređenju sa ostatkom populacije. Uz podršku zajedničkog programa EU/Saveta Evrope, Horizontalnog instrumenta za Zapadni Balkan i Tursku, organizacije civilnog društva poput Alijanse u stanju su da bolje premoste jaz između zajednice i ustanova za sprovođenje zakona. Primer za to je Državni policijski imenik koji je odredio tačke za kontakt sa LGBTQI zajednicom i unapredio svoje protokole za prijavljivanje slučajeva zločina iz mržnje. Prilike za dijalog između zajednice i policije podstiču se kroz programske inicijative u Albaniji, kao i širom regiona.
Savet Evrope nedavno je prilagodio i preveo na albanski jezik priručnik za policiju kako da profesionalno reaguje na takve slučajeve, a takođe je organizovao aktivnosti za izgradnju kapaciteta u okviru policijskih jedinica. Ovaj priručnik pokreće uspostavljanje niza pratećih inicijativa koje će se baviti diskriminacijom, nejednakošću i jačanjem inkluzije unutar policije, kao i u odnosu između policije i građana. Ove inicijative se vode standardima EU i Saveta Evrope u pogledu poštovanja i promovisanja ljudskih prava.
„Tokom predizborne kampanje, seksualna orijentacija se pominjala samo kada su politički protivnici želeli da vređaju jedni druge.“
O programu
Akcija „Promovisanje različitosti i jednakosti u Albaniji“ ima za cilj jačanje mehanizama antidiskriminacije u zemlji, uključujući bolje promovisanje/zaštitu prava LGBTI osoba i borbu protiv govora mržnje, u skladu sa standardima i preporukama Saveta Evrope. Aktivnosti takođe imaju za cilj da podrže pregovore Albanije s Evropskom unijom o pridruživanju u oblasti osnovnih prava.
Program se finansira u okviru Horizontalnog instrumenta II Evropske unije/Saveta Evrope za Zapadni Balkan i Tursku (Horizontalni instrument II) 2019-2022, zajedničkog nastojanja dve organizacije da ispune reformske agende korisnika u oblasti ljudskih prava, vladavine prava i demokratije i da se usklade sa evropskim standardima.
Alijansa smatra da su političke stranke glavni institucionalni izazov u borbi za slobodno i ravnopravno društvo za sve seksualne i rodne identitete. Pre gotovo deset godina, uz podršku Saveta Evrope, predložene su izmene dva ključna zakona koji omogućavaju istopolni brak i priznavanje promene pola za transseksualne osobe. Međutim, Skupština ove predloge nikada nije uzela u obzir.
„Ne postoji nikakva politička volja“, kaže Karaj, koja deluje razočarano, ali ne i iznenađeno. Alijansa je pitala sve stranke koje su učestvovale na opštim izborima 2021. godine o njihovim planovima za unapređenje položaja LGBTQI zajednice, ali za odgovor je dobila ćutanje. Kako Karaj kaže, „Tokom predizborne kampanje, seksualna orijentacija se pominjala samo kada su politički protivnici želeli da vređaju jedni druge“. Ova nevladina organizacija razvila je javnu kampanju u kojoj se ukazuje na političare koji su koristili takvu praksu u nedavnoj predizbornoj kampanji i u protekloj godini.
Takva atmosfera znači da se članovi zajednice ne shvataju ozbiljno kada prijavljuju zlostavljanje, maltretiranje i nasilje u porodici. Ipak, prema rečima Dženi Karaj, LGBTQI osobe u Albaniji su otporna zajednica koja ostaje aktivna bez obzira na veliki pritisak u svakodnevnom životu. Zajednica ima onlajn servis podrške koji pruža opšte i pravne savete. Solidarnost sa ljudima u nevolji je rasla tokom pandemije, uglavnom uz pomoć donatora. Poruka koju svi oni šalju je „Krenar“. To na albanskom znači „Ponosno“.
Organizacija za zaštitu životne sredine skuplja podatke kako bi predočila skriveni, ali očigledan problem u albanskim gradovima.
Tirana je živ, ustreptao grad u kojem živi trećina albanskog stanovništva. Broj stanovnika stalno raste, trenutno ih je 850.000, a ovaj grad predstavlja grotlo u koje se slivaju svi koji traže priliku u obrazovanju ili biznisu. Međutim, linije gradskog prevoza su ograničene, tako da su mnogi primorani da se prevoze automobilima, a potražnja za stanovima pokrenula je građevinsku industriju u poslednje tri decenije. Sve to uzima danak u obliku stalnog povećanog nivoa zagađenja vazduha.
U zemlji sa samo nekoliko monitora, Albanci mogu samo da nagađaju kakav je kvalitet vazduha koji udišu. Međutim, etablirana organizacija za zaštitu životne sredine Milieukontakt želela je to da promeni. Želela je da izmeri zagađenje u mnogo većim razmerama – na 500 lokacija. Plan je bio da se istovremeno uključi i što više ljudi kako bi se povećala svest o ovom nevidljivom, ali očiglednom ekološkom problemu.
„Svi koji žive u Tirani svesni su lošeg kvaliteta vazduha, ali sada imamo podatke koji potvrđuju koliko je on tačno loš.“
„Svi koji žive u Tirani svesni su lošeg kvaliteta vazduha, ali sada imamo podatke koji potvrđuju koliko je tačno loš“, kaže Arion Sauku, koordinator projekta Green Lungs, koji je prvi pružio tako sveobuhvatne podatke o ovom problemu. Koristeći alternativne tehnike praćenja, projekat je merio zagađenje mobilnim brojilima na stotinama lokacija širom prestonice. Među njima su se našli užurbani centar grada, prometni delovi u blizini škola, kao i stanice duž najdužih autobuskih linija u Tirani. Projekat Green Lungs proučavao je osam različitih parametara za merenje zagađujućih materija. „Najveći zagađivači vazduha su transportna i građevinska industrija. Nivoi koje smo redovno merili premašuju standarde EU, a u nekim slučajevima su tri do četiri puta viši“, kaže Sauku.
Tokom trogodišnjeg perioda, EU je finansirala Green Lungs koja je proširila svoje merenje na još tri velika grada — Drač, Elbasan i Skadar. Rezultat: iste zagađujuće materije koje su posledica ono za čim je najveća potražnja: stanovanje i automobili. Građevinska industrija nema nikakve ekološke standarde, a ona je uzrok visokom nivou prašine u vazduhu tokom čitave godine. U međuvremenu, stalni zagađivači su i stari automobili koji ispuštaju opasne čestice prilikom sagorevanja goriva. Prema zvaničnim podacima, u zemlji je u upotrebi oko 700 hiljada automobila.
„Postoje brojne informacije o sve tri komponente, kako bi donosioci odluka mogli da reaguju – generisali smo podatke, obeležili mape i ilustrovali narative kako bismo ukazali na žarišta.“
O programu
Projekat Green Lungs osmislio je i sproveo alternativnu i inkluzivnu platformu za praćenje kvaliteta vazduha, zagađenja bukom i procenu usluge koju pruža urbani ekosistem ozelenjavanja. To je postignuto uz finansijsku podršku Evropske unije za jačanje međusektorske saradnje između Vlade i civilnog društva i razvoj kapaciteta organizacija civilnog društva.
Ovi sektori zahtevaju brzu i kontinuiranu intervenciju kako bi se smanjilo zagađenje vazduha – sada kada se problem može podržati sveobuhvatnim i obimnim podacima. Međutim, ovaj problem se očigledno proširio i na druga urbana područja u regionu. Nivo zagađenja vazduha na Zapadnom Balkanu jedan je od najviših u Evropi i ima direktan uticaj na zdravlje građana. Stoga je Evropska unija postavila smanjenje zagađenja, uključujući tu i vodu i zemljište, među glavne oblasti koje treba rešiti u okviru Zelene agende. To je nova strategija rasta koja teži prelasku sa tradicionalnog ekonomskog modela na održivu ekonomiju, u skladu sa Evropskim zelenim dogovorom.
Pored merenja kvaliteta vazduha, alternativna platforma koju je uspostavila organizacija Green Lungs takođe je pratila zagađenje bukom koju proizvodi čovek i urbani ekosistem ozelenjavanja. „Postoje brojne informacije o sve tri komponente kako bi donosioci odluka mogli da reaguju – generisali smo podatke, obeležili mape i ilustrovali narative kako bismo ukazali na žarišta“, kaže Sauku, koji smatra da politike moraju da budu višestruke kako bi se poboljšao kvalitet života ljudi u najvećim albanskim gradovima.
Do tada, ostvaren je pionirski rad na predočavanju problema kvaliteta vazduha. Istovremeno, dok sprovodi projekat, GreenLungs je uspela da informiše omladinu o ovom pitanju oko njihovih škola i građane u svakodnevnom putovanju na posao. Pored znatiželjnih prolaznika koji su primetili stotine mobilnih brojila u svom komšiluku, projekat je ostavio jedinstvenu onlajn bazu podataka u kojoj svi mogu da lociraju žarišta zagađenja vazduha u svom gradu.
Keep It Green i njena mreža volontera podižu svest o industrijskom zagađenju i drugim ekološkim pitanjima u industrijskom gradu Obiliću.
Na samo deset minuta vožnje od Prištine nalazi se Obilić, centar kosovske rudarske industrije. U okolini mesta koje ima samo 6.800 stanovnika nalaze se tri rudnika uglja i dve elektrane koje proizvode veći deo kosovske električne energije.
Reč je o regionu koji se u velikoj meri oslanja na radna mesta u elektranama, a u industriji radi 5.000 ljudi iz Obilića i susednih sela. Ne iznenađuje da su ove rudarske i industrijske aktivnosti prouzrokovale veliku štetu po životnu sredinu.
„Sedeli smo i pili kafu i kada smo počeli da pričamo o svim [ekološkim] problemima sa kojima se naša zajednica suočava, shvatili smo da moramo nešto da preduzmemo.“
Keep it Green je lokalna omladinska organizacija koja radi na podizanju svesti o ekološkim pitanjima u Obliću i uticaju koji ona imaju na stanovništvo.
„Oko 30 odsto ljudi u Obiliću boluje od respiratornih bolesti”, kaže za EED Gudzim Klinaku, direktor organizacije Keep It Green.
On objašnjava kako je nastanak organizacije Keep It Green začet razgovorom u kafiću 2015. godine. Klinaku se priseća: „Sedeli smo i pili kafu i kada smo počeli da pričamo o svim [ekološkim] problemima sa kojima se naša zajednica suočava, shvatili smo da moramo nešto da preduzmemo“.
Podsticanje građana da zaštite svoju životnu sredinu
Šest godina kasnije, Keep It Green je mreža od gotovo 60 ljudi koji se u svojoj zajednici usredsređuju na projekte koji podstiču meštane da se više zainteresuju za zaštitu sopstvene životne sredine. Poslednjih nekoliko godina nisu bile lake, s obzirom na ekonomske teškoće sa kojima se mnogi suočavaju u ovom industrijskom regionu. „Teško je naterati ljude da vode računa o životnoj sredini kada jedva krpe kraj s krajem“, priznaje Klinaku.
Aktivisti Keep It Green-a su svesni te stvarnosti, ali se i dalje zalažu za zeleniju energiju u Obiliću. Pre pandemije koronavirusa održavali su nedeljne proteste ispred termoelektrane zalažući se za primenu ekoloških zakona u Obiliću. Organizovali su mnoge akcije za poboljšanje kvaliteta života u gradu.
Volonteri su nedavno očistili park i ukrasili ga strit-artom kako bi ga učinili prijatnijim za svoje sugrađane. Oni su pokrenuli godišnji Green Art Fest, gradski festival za podizanje svesti o ekološkim pitanjima. Keep It Green takođe radi sa lokalnim školama od 2016. godine, sprovodeći radionice „Smanji, opet upotrebi, recikliraj“, učeći đake kako da stvaraju što manje smeća.
Keep It Green je aktivna i u organizovanju omladinskih letnjih kampova koji se bave ekološkim temama. Glavni cilj ovih kampova je stvaranje nove generacije ekoloških lidera na Kosovu.
Suočavanje sa pandemijom
Kao i druge slične organizacije, Keep It Green je morala da smisli kreativne načine za prilagođavanje pandemiji koronavirusa. Iako su se radionice „Smanji, opet upotrebi, recikliraj“ pokazale uspešnim čak i u formi vebinara, 2020. godine su morali da otkažu održavanje Green Art Festa. Ovog leta planiraju da organizuju jedan od svojih ekoloških kampova koji su njihov zaštitni znak, sa 20 učesnika koji će pohađati trodnevnu obuku o podizanju ekološke svesti.
„Ova finansijska pomoć dolazi u veoma važnom trenutku za nas. Ekologija je sada veoma popularna tema …i nadam se da će uskoro i ovde stići zeleni talas.“
O Evropskoj zadužbini za demokratiju
Evropska zadužbina za demokratiju (EED) je nezavisna organizacija koja dodeljuje grantove. Zadužbinu su 2013. godine osnovale Evropska unija (EU) i zemlje članice EU radi podsticanja demokratije u Evropskom susedstvu, na Zapadnom Balkanu, u Turskoj i šire. EED podržava organizacije civilnog društva, prodemokratske pokrete, građanske i političke aktiviste i nezavisne medijske platforme i novinare koji podržavaju pluralistički, demokratski politički sistem.
Ovo je skraćena verzija članka koji je objavila Evropska zadužbina za demokratiju. Pročitajte originalni članak
Podrška Evropske zadužbine za demokratiju (EED) sada omogućava organizaciji Keep It Green da pređe iz volonterskog načina rada, koji opstaje na entuzijazmu, u stabilniju organizaciju sa stalno zaposlenim osobljem. To će takođe omogućiti da aktivnosti kao što je kamp za podizanje ekološke svesti postanu stalna aktivnost, što omogućava strateško planiranje i razvoj.
„Ova finansijska pomoć dolazi u veoma važnom trenutku za nas. Ekologija je sada veoma popularna tema širom sveta, sve više ljudi je zainteresovano da se uključe. Dok je svest na Kosovu za sada manje razvijena, nadam se da će uskoro i ovde stići zeleni talas“, kaže Klinaku.
Crnogorsko preduzeće povećava izvoz, prihode i broj zaposlenih uz podršku EU.
Sušena dimljena šunka je specijalitet iz Njeguša, sela u blizini Cetinja. Poznata je po svom posebnom ukusu i aromi koja je rezultat mešavine morskog i planinskog vazduha i dima bukovog drveta sagorelog tokom procesa sušenja. Ukus ovog pršuta poznat je lokalnom stanovništvu i svima koji su posetili Crnu Goru, a sada ga jedno crnogorsko preduzeće plasira na tržište Zapadnog Balkana i šire.
Mediteranea je preduzeće srednje veličine čiji su vlasnici bračni par Marija i Ivan Špadijer. Preduzeće je 2006. godine počelo da radi kao mali distributer mesnih prerađevina i postepeno je povećavalo svoje prihode, pri čemu je njeguški pršut postao jedan od njihovih glavnih proizvoda. Ivan objašnjava da pršut zahteva složenu proizvodnju: proces pripreme se sastoji od tronedeljnog paca u morskoj soli, zatim tronedeljnog presovanja da bi se uklonio višak tečnosti i tromesečnog laganog dimljenja i sušenje na svežem planinskom povetarcu, nakon čega sledi sazrevanje. Čitav proces traje oko godinu dana.
„Naši podizvođači nisu mogli da ispune ove zahteve na pravi način, pa smo odlučili da preuzmemo pakovanje proizvoda na sebe.“
Povećanje kvaliteta i prihoda
Mediteranea je desetak godina kupovala pršut od proizvođača u Njegušima i okolini, a pakovali su ga i drugi podizvođači. Posao je išao dobro, tržište se širilo, ali rast je doneo i nove izazove. Kvalitet sirovine bio je konstantan, ali su se javili problemi sa pakovanjem. Ivan objašnjava da su počeli da dobijaju zahteve kupaca za boljim pakovanjem. „Naši podizvođači nisu mogli da ispune ove zahteve na pravi način, pa smo odlučili da preuzmemo pakovanje proizvoda na sebe“, kaže on.
Za to im je bila potrebna dodatna oprema i prostor, jer je ovo bio novi proces za preduzeće. U početku su ulagali sopstvena sredstva, ali to nije bilo dovoljno da se zadovolji potražnja. Stoga su odlučili da podnesu zahtev za podršku iz Instrumenta EU za pretpristupnu pomoć za ruralni razvoj (IPARD). Dobili su skoro 35.000 evra u dodatnoj opremi, uključujući mašinu za pakovanje i dve električne lančane dizalice, koje podižu na visine do 11 metara.
„Da nije bilo podrške EU kroz IPARD, i dalje bismo se krpili. Evropska podrška nam je pomogla da postanemo nezavisniji i da preuzmemo kontrolu nad sopstvenom sudbinom i nad uspehom naše firme.“
O programu
Deo Instrumenta za pretprijemnu pomoć (IPA), koji ima za cilj podršku reformama u zemljama u procesu pridruživanja EU, Instrument za pretprijemnu pomoć ruralnom razvoju (IPARD) fokusiran je na ruralna područja i sektore agro hrane tih zemalja. Ovim sredstvom EU pruža finansijsku i tehničku pomoć korisnicima kako bi njihov poljoprivredni sektor i ruralna područja bili održiviji i uskladila ih sa zajedničkom poljoprivrednom politikom EU.
Mediteranea sada proizvodi i distribuira više od 50 tona finalnih proizvoda godišnje. Imaju mnogo klijenata, među kojima su hoteli, restorani i lanci samoposluga. Oko 90% njihovih prihoda dolazi od izvoza. Dok proizvodnju još uvek pokrivaju podizvođači iz Njeguša i okoline, pakovanje i distribuciju sada je u potpunosti preuzelo preduzeće. Takođe su udvostručili broj zaposlenih sa četiri na osam i planiraju da ga dodatno povećaju.
Ivan objašnjava da je podrška EU bila ključna za njihov uspeh. „Da nije bilo podrške EU kroz IPARD, i dalje bismo se krpili. Podrška koju smo dobili od IPARD-a učinila nas je nezavisnijim i pomogla nam da preuzmemo kontrolu nad sudbinom i uspehom naše firme“, kaže on.
